|
Napisano: 25 Maj 2010 9:49
Ukoliko ste negde procitali ili sami napisali pricu (pesmu) mozete je napisati ovde
Evo nesto sto sam ja nasla..a i verujem da je vecinja vas ovo procitala..
DUGIN MOST
Ovaj predeo Raja, zove se Dugin Most. Kada umre zivotinja, nekome posebno draga, odlazi na Dugin Most. Tamo su brda i doline da se svi nasi voljeni prijatelji mogu igrati i trcati zajedno. Tamo je obilje hrane, vode sunca, toplo im je i prijatno.One zivotinje koje su bile stare i bolesne,ponovo su zdrave i zivahne. One koje su bile povredjene (i osakacene) su isceljene (i zdrave ponovo),tamo su bas onakve kakvih ih se secamo u nasim snovimao danima i vremenima koji su prosli. Srecne su i zadovoljne, ali ima jedna sitnica: Svakoj nedostaje neko njima poseban, neko ko je morao ostati iza. Zajedno se igraju, zajedno trce, ali dodje dan kada jedna od njih iznenada zastane i pogleda u daljinu.Nepomicne su njene sjajne oci.
Nestrpljivo podrhtava njeno telo. Iznenada, u trku, napusta ostale, leti preko zelene trave,
i njene noge nose je sve brze i brze. To si ti bio ugledan,i kada se ti i tvoj voljeni prijatelj konacno srecete ne mozete da se odvojite od radosti sto ste ponovo zajedno, i sto se nikada vise necete rastati. Kisa radosnih poljubaca na tvome licu, tvoje ruke ponovo miluju poznatu glavu,
jos jednom gledas u odane oci prijatelja toliko vremena odsutnog iz tvog zivota, ali nikada iz tvoga srca....i prelazite Dugin Most zajedno. 
Dopuna: 25 Maj 2010 9:50
Evo jos nesto...
Da li danas idem kući?
"Doneli su me kući, ušuškanog u naručju.
Mazili su me, smešili mi se i govorili da sam sladak.
Igrali su se sa mnom, smejali su se sa mnom, i obasipali su me igračkama.
Volim svoju porodicu, posebno decu.
Deca su volela da me hrane, davala su mi slatkiše,
Čak su me puštala da sa njima spavam, umotan u čaršave.
Vodili su me u šetnju, nekoliko puta dnevno,
I ponosan sam da kažem, otimali su se ko će da me vodi.
To su stvari koje neću zaboraviti, dragocene uspomene.
Sada živim u azilu, daleko od moje porodice.
Smejali su se i mazili me kada sam se igrao sa starom cipelom,
Ali ja nisam umeo da razlikujem stare od novih.
Deca su se igrala sa mnom otimajući mi krpu iz usta,
I ja sam mislio da je u redu da žvaćem tepih.
Onda su rekli da sam prešao svaku meru, da moram da živim napolju.
I nisam mogao da razumem, iako sam pokušavao i pokušavao.
Šetnje su polako prestale-govorili su da nemaju vremena.
Voleo bih da sam to mogao da promenim, da sam mogao da uočim svoju grešku.
Moj je život postao usamljen, iza kuće na lancu.
Lajao sam i lajao po čitav dan, samo da ne bih poludeo.
Tako su me odveli u azil. Stideli su se da kažu zašto.
Rekli su da je neko alergičan,
I svako me je poljubio jednom na rastanku.
Da su me samo naučili dok sam bio štene,
Ne bi mi im bilo tako teško da brinu o meni kad sam odrastao.
"Imaš još jedan dan", čuo sam kako mi govori radnik.
Da li to znači da ći dobiti još jednu šansu?
Da li danas idem kući? 
|
