A ko je zapravo lud?!

• 12Ovo se svidja korisnicima: Srki94, ThePhilosopher, _Sale, posebna, mpman, vasa.93, CyberSrbin032, Dusan, mcrule, zola92, cika_cajko, angelika
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Psiholog Dejvid Rozenhan sproveo je eksperiment 1973. godine koji je objavljen pod nazivom “Biti normalan na nenormalnim mestima”. Danas ova studija ima veliki značaj za psihijatrijske dijagnoze.


Eksperiment se sastojao iz dva dela:

Prvi je uključio slanje tri žene i pet muškaraca u mentalnu instituciju. Svaki volonter je simulirao halucinacije da bi obezbedio prijem u razne psihijatrijske bolnice i kod svakog je dijagnostikovan psihički poremećaj.

Nakon dijagnoze, Rozenhan je volonterima davao instrukcije da se ponašaju normalno i da govore kako više nemaju halucinacije. Osoblje je i dalje verovalo da su psihički oboleli. Neki su čak bili zatvoreni i po par meseci.

Međutim, na ovome se nije završilo.


U drugom delu eksperimenta, uvređene bolnice izazvale su Rozenhana da pošalje još volontera, da bi dokazali da osoblje može da ih otkrije. On je pristao, i sklopio dogovor da u naredna tri meseca pošalje jednog ili više pacijenata, a oni će pokušati od “izvale” ko je “uljez”.


U naredna tri meseca Rozenhan poslao 193 nova volontera: psihijatri su identifikovali 41 kao potencijalnog “glumca”, a u dodatna 42 volontera se sumnjalo.
Tada je usledio najšokantniji momenat, barem za osoblje ove institucije.

Rozenhan je otkrio da je lagao i da zapravo nije poslao nijednog volontera, što znači da je osoblje bolnice označilo 41 pravog pacijenta – možda i ozbiljno obolelog – kao mentalno zdrave.

Rozenhan je iz ove studije zaključio da “ne možemo razlikovati duševno zdrave od duševno obolelih u psihijatrijskim ustanovama”.


Izvor:
http://www.vesti-online.com/Vesti/Zanimljivosti/24.....-u-ludnice



Ovo me je vratilo na razmišljana kojima sam ponekad okupiran.
Često se pitam koliko je naše društvo (svetsko) normalno ako postoje osobe koje mogu nekom ljudskom biću načiniti zlo a da one same ne budu, da kažem, "poremećene"?

Jedan od najskorijih, i najstrašnijih, slučajeva "Brejvik"! Čoveka, koji je mesecima planirao ubistva, koji se pri izricanju presude smeškao, koji nije pokazivao ni trunku kajanja za ono što je uradio, još je, naprotiv, i dalje ubeđen da je to njegovo delo za više ciljeve... proglašen je kao normalan!
Dakle normalan. Kao što sam i ja normalan?! Kao što smo većina mi normalni?!
Ne želim ja sada da opovrgujem nalaze i mišljenja stručnih ljudi. Ali ako su takve osobe okarakterisane kao normalne, onda našem društvu u celosti treba još dosta sazrevanja da bi došli do nivoa kada onaj koji učini nešto i približno slično bude odmah izdvojen kao drugačiji od "normalnih"!
I možda i najvažnije pitanje. Šta je to što nas svrstava u normalne?
Jer, opet da ponovim, neka bude da je ta osoba normalna, ali da li je i njegov postupak normalan?
I previše komplikovano za mene, priznajem.

• 1Ovo se svidja korisniku: $elena
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Moje, laičko, mišljenje je da je Brejvik proglašen "normalnim" jer je to osnovni uslov da bi mu se uopšte sudilo.
Bolje i da je "normalan" pa da ga smeste iz rešetaka, nego da je lud i da ga puste na slobodu ili u neku ustanovu otvorenog tipa, sa 5 zvezdica.

• 4Ovo se svidja korisnicima: vasa.93, zoranzota, mcrule, angelika
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

zoranzota ::I možda i najvažnije pitanje. Šta je to što nas svrstava u normalne?
Jer, opet da ponovim, neka bude da je ta osoba normalna, ali da li je i njegov postupak normalan?
I previše komplikovano za mene, priznajem.

Voleo bih da sam normalan, ali samo po nekada.

Skoro smo u društvu diskutovali o ovome, ko je u stvari merodavan da kaže šta je normalno? Šta je u stvari merilo normalnosti?

• 1Ovo se svidja korisniku: angelika
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

_Sale ::Moje, laičko, mišljenje je da je Brejvik proglašen "normalnim" jer je to osnovni uslov da bi mu se uopšte sudilo.
Bolje i da je "normalan" pa da ga smeste iz rešetaka, nego da je lud i da ga puste na slobodu ili u neku ustanovu otvorenog tipa, sa 5 zvezdica.

S obzirom da se on protivio da ga proglase neuračunljivim, a po ovome što si napisao, njemu bi veća kazna bila upravo to. A ni uslovi u zatvoru mu neće biti mnogo loši, barem prema onome što sam video.

Nekako se ne mogu složiti sa tvojim mišljenjem. Jer, po meni, društvo neće biti bolje ako osobu koja nije normalna proglasimo da jeste tek iz razloga da bi mogla biti osuđena.
Ja verujem, teška srca, ali verujem da oni koji su ga ispitivali nisu pronašli ništa što bi ga svrstalo sa druge strane normalnosti. I onda dolazimo do toga, što se pita i Ričard, šta je zapravo merilo normalnosti.
Pomenuta osoba je živela normalno, nije odskakala od većine, ničim nije nagoveštavala da sa njom nešto nije u redu.
Ja sam taj slučaj naveo pošto je jedan od relativno skorijih.
Postoje mnogo sličnih slučajeva. Oduzeti nečiji život, i još strašnije, planirati to, a biti osuđen kao da nije postojao nikakav poremećaj, samo govori koliko je naše društvo nesavršeno.
Ne govorim sada ja da sve zločince trebamo osloboditi i poslati na lečenje. Kao što sam već pomenuo, zaista verujem da se oni pre svojih dela i nisu razlikovala mnogo od mene, ili bilo koga drugog. Barem većina njih.
Mene samo svi ti slučajevi navode na ovakva razmišljanja i pitanja, za koja se odgovori ni ne naziru.

A želim da verujem, da kao što mi sada smatramo koliko je necivilizovano i pogrešno ono što su ljudi radili u kamenom dobu, da će tako doći vreme kada će ljudi ovo vreme u kojem smo živeli smatrati kao samo tužnu prošlost odrastanja čovečanstva.

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jedini ludaci tu su bili ti psihijatri. E, čovek prvi put poslao osmoro ljudi, a oni sumnjali na njih 80. I to kao pametni ljudi, intelektualci. Pitanje da li bi ostao neko u bolnici sem radnika da su ih tolko isterali. A najbolje što bi ovaj bankrotirao da pokuša s tim buljukom. Nit im je palo na pamet da nije fora u licitiranju sa brojevima.

A da se odredi ko je nenormalan, nema šanse. Pa svi smo malo nenormalni. A kada bi stvarno mogli da odrede kako treba, sigurno bi barem trećina ljudi bila po ustanovama.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ričard ::Skoro smo u društvu diskutovali o ovome, ko je u stvari merodavan da kaže šta je normalno? Šta je u stvari merilo normalnosti?

Jedan moj poznanik dok je bio klinac, je bio u psihijatrijskoj bolnici, proglasili su ga nenormalnim, punim besa i van kontrole, depresivan, hiperaktivan....


Pogledaj ga danas, covek je dusa, pomaze ljudima, volontira, daje krv, bavi se raznim stvarima, nije dobio Nobelovu nagradu, i nije postao Ajnstajn, Njutn itd. ali je bolji covek od 61% ljudi na ovoj planeti.


I ispalo je na kraju da ga nisu trebali ni staviti u tu bolnicu, jel nije bilo nikakvog efekta, tj. bilo je - ali negativnog. Ubedili su coveka da je lud. xD Dakle potpuno nepotrebno.
Trpali su ga lekovima, sto je samo pogorsalo stvar. Izgubio covek par godina zivota.





Ja da radim kao psiholog, ne bih odmah trpao ljude lekovima i terao u bolnice (sad zavisi od slucaja do slucaja), vec bih pokusao resiti problem na drugi nacin. Jednom retkom metodom koja prosecnim ljudima mozda deluje smesno, i neefektivno. [Za sad ne otkrivam tu metodu]

• 5Ovo se svidja korisnicima: Dusan, ThePhilosopher, $elena, angelika, Neprimetna
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Rule, da si ti psiholog i da radiš taj posao profesionalno i odgovorno, recimo u domu zdravlja, bolnici ili čak u privatnoj praksi, još kako bi morao da poštuješ procedure i standarde struke. Ne bi smeo da lečiš nepriznatim metodama i da eksperimentišeš na pacijentima.
Inače, revizija dijagnoze i metoda lečenja od strane laika posebna je pojava! To je kao kad o meni neko priča da sam trebao da popravim kompjuter tako-i-tako, da obrišem to-i-to a da ostavim nešto drugo. Pa što onda idemo kod lekara ili zovemo majstore za bilo šta ako bolje znamo od njih kako treba da se uradi neki posao. U mom slučaju, ja mogu da poslušam mušteriju i da popravim komp kako on hoće, njegov je komp i šteta nije velika. Ali psihijatar ili internista ne može da sluša "sugestije" i "javno mnjenje" u lečenju ljudi, jer je ulog mnogo veći.

• 7Ovo se svidja korisnicima: SlobaBgd, Sirius, ThePhilosopher, mcrule, angelika, zoranzota, Dusan
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Relacija normalno-abnormalno potiče od vrednosno-normativnih principa i polariteta:
1.Medicine ( zdravo-bolesno)
2.Ekonomije (korisno-beskorisno)
3.Lingvistike(smisleno-besmisleno)

1. Biološkim određenjem bolesti Hipokrit je okončao religiozni model utemeljen na ideji da je bolest božja kazna za greh.
Otkrićem mikroba,bolest je prihvaćena kao moralno neutralan događaj izazvan napadom mikro-organizama koji ugrožavaju biološke funkcije, pa i sam život.
S obzirom da zdravi ljudi nisu išli kod lekara , u mnogim medicinskim definicijama
zdravlje je implicitno određivano kao odsustvo bolesti.

2. Ekonomija nudi je jasne razlike između «ekonomskog» ponašanja koje je korisno, i
onoga koje je beskorisno. Ukoliko se određeno ponašanje smatra beskorisnim, ne samo da je dovođeno u pitanje, već se energično poricalo i samo pravo njegovog postojanja. Sve što je sprečavalo ekonomski napredak je proglašavano beskorisnim, a ljudi koji su se ponašali na takav način su saboteri ekonomskog progresa,društvena sramota ili jednostavno rečeno – budale.
Ponašanje koje nije u funkciji ekonomskog progresa predstavljalo je subverzivno I nenormalno ponašanje kao devijaciju od društvenih normi.
Izuzetno brzo je ovo izbilo na prvo mesto lestvice društvenih potreba:

Nazovite neku stvar nemoralnom ili ružnom, uništiteljskom po dušu ili
degradirajućom, opasnom za mir u svetu ili blagostanje budućih generacija; sve
dok niste pokazali da je ona «neekonomična» niste zaista doveli u pitanje njeno
pravo da postoji, raste i napreduje (Schumacher, 1973: 34).

3.Uklapanje lingvistike u ovaj trio je postalo očigledno pojavom Lakanovog i Fukoovog dela. Lakan je
smatrao da “psihotična stanja predstavljaju raspad značenja, odnosno proces raspadanja
normativno uspostavljenih značenja.” Potpuno ludilo za Lakana znači “potpuni kolaps na
nivou subjektove integrisanosti u simbolički poredak.” Za Lakana je ludak idiot, ali zbog svoje jedinstvenosti koja proizlazi iz neuklopljenosti u norme simboličkog poretka (Lacan, 1981).
Fuko:”Misao se može misliti samo kroz jezik i u njemu, tako da se u samom jeziku
nalazi pozitivitet koji vredi kao suštinski.”
Zaključak je da je ono što je uklopljeno u simbolički poredak društva poželjnije je i normalnije od onog što je nerazumljivo, semantički nejasno i predstavlja zbrku značenja.

Prihvatanjem polariteta koje su odredile biologija, ekonommija i lingvistika stečeni
su uslovi za definisanje normalnog odnosno patološko.

Pojavom psihijatrije sredinom XIX veka, medicina je preuzela brigu osobama čije je ponašanje odudaralo od društvenih normi.
Pojam duševne bolesti nastao je na osnovu uverenja da duševna bolest predstavlja kopiju telesne bolesti.
Proces kojim se bolesnoj osobi pomaže da se prilagodi da bi mogla da se povinuje društvenim normama je fizičko lečenje ili psihoterapeutsko lečenje.

Ukoliko u duševnom (baš kao i telesnom) funkcionisanju nema problema, zdrav razum nam nalaže da zaključimo da je ona zdrava. Međutim, to ne znači da će u tom slučaju njeno
ponašanje biti i ekonomski korisno, niti će ponašanje koje je zdravo i korisno
nužno imati jasno značenje i smisao. Iz ovoga proizlazida nije bilo moguće povući jasnu granicu razdvajanja normalnog od abnormalnog.
Nažalost, u psihijatriji i dalje nedostaje razrađeno shvatanje «normalnosti», odnosno teorije normalnog funkcionisanja od koga bi abnormalne osobe odstupale.

Proces razdvajanja normalnih od abnormalnih je dugotrajan i sprovodi se, doteruje i menja otkada je konstituisana dimenzija normalno-patološko.
Pa ipak,heterogenost i prikrivena disharmonija dovodi do toga da se u jednoj dimenziji razgraničenja mešaju i prirodno,kulturno,običajno,etičko,pravno, rodno i još mnogo toga.
Najžešći psihijatrijski napori u uloženi u potrazi za jednom kategorizacijom patološkog
ponašanja sa jasnim kriterijumom razlikovanja i uredno
klasifikovanim svim postojećim oblicima mentalnih poremećaja.

Američko psihijatrijsko udruženje u zvaničnom Dijagnostičkom i statističkom priručniku
verzija IV (u daljem tekstu DSM-IV), daje sledeću definiciju mentalnog poremećaja:
CITAT:


U DSM-IV, svaki mentalni poremećaj opojmljen je kao klinički značajan
ponašajni ili psihički sindrom ili sklop koji se događa u jednom pojedincu i koji je
povezan sa trenutnim nevoljama (tj. bolan simptom) ili nesposobnostima
(teškoćama u jednoj ili više važnih oblasti funkcionisanja) ili sa značajno
povećanim rizikom od smrti, bola, nesposobnosti, ili nekog važnog gubitka
slobode. Pored ovoga, ovaj sindrom ili sklop ne sme da bude samo neki očekivani
ili kulturno sankcionisani uzvrat na neki poseban događaj, na primer smrti voljene
osobe. Štagod da je originalni uzrok, on mora da bude razmotren kao
manifestacija ponašajne, psihološke i biološke disfunkcije u pojedincu. Ni
devijantno ponašanje (tj. političko, religiozno ili seksualno) niti sukobi koji su
primarno na relaciji pojedinac i društvo, nisu mentalni poremećaji ukoliko
devijantnost i sukob nije simptom disfunkcionisanja pojedinca na način koji je
gore opisan (APA, 1994: xxi-xxii).

Da li vam je ovaj kriterijum jasan ?
To što vam nije kristalno jasno “šta je pesnik hteo da kaže”možda ne bi bilo tako strašno da DSM-IV ne predstavlja višedecenijsku krunu psihijatrijskih napora da se definiše i klasifikuje ono što je patološko.

Analizujući “OVO”, Gergen i saradnici (Gergen, Hoffman & Anderson, 1996) opominju da su 1929. godine »Neuroze» Izraela Vekslera navele samo dvanaest kategorija psihičkih poremećaja. Rozanofov «Priručnik za psihijatriju i mentalnu higijenu» 1938. godine obuhvatio je četrdesetak psihičkih poremećaja, od kojih su mnogi – kao «moralna deficijentnost», «vagabundstvo»,
«mizantropija» i «masturbacija» – nestali iz upotrebe. 1952. godine,
Američko društvo za psihijatriju objavilo je prvi Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje u kome se nalazi 198 različitih mentalnih poremećaja. U njegovom drugom izdanju, DSM-II, iz 1968. godine, pominje se 221 kategorija. Po objavljivanju DSM-III, 1980. godine, ovaj trend se nastavlja i broj kategorija psihičkih poremećaja učetvrtoj verziji iz 1994. godine (DSM-IV) narasta na 340, sa tendencijom daljeg porasta.

«Psihološka zavisnost od interneta» je najnoviji primer abnormalnosti za koju se tvrdi da postoji nezavisno od životnih situacija i kulture kojoj pripadaju osobe koje se proglašavaju poremećenim na ovaj način. Sve više ljudi se proglašava poremećenim, a istovremeno se ne eksplicira kriterijum poremećenosti koji povlađuje interesima nedovoljno jasno diferenciranih društvenih grupa. Nažalost, ovaj trend prisutan je od samog početka upotrebe dimenzije normalno-patološko.

Tomas Sas (antipsihijatrijski pokret) u knjizi «Proizvodnja ludila» daje pregled glavnih događaja u krstaškom ratu koji je protiv masturbacije vođen više od dvesta godina, iz koga se ovde izdvajaju istaknuta mesta:
CITAT:
1716. Teorija po kojoj masturbacija uzrokuje ludilo začeta je objavom dela
Onanija, ili odvratni greh samooskvrnuća (nepoznatog autora) u Londonu. Knjiga
je prevedena na mnoge jezike i do 1746. godine doživljava 80. izdanje.

1812. Bendžamin Raš u prvom američkom udžbeniku psihijatrije zaključuje da
masturbacija uzrokuje razne slabosti, između ostalih i slaboumnost.

1816. Žan Eskvirol tvrdi da se masturbacija u svim zemljama priznaje kao opšti
uzrok ludila. Do 1838. godine, on epilepsiju, melanholiju i samoubistvo dodaje
stanjima uzrokovanim masturbacijom.

1850-1900. Psihijatrijsko učenje da masturbacija uzrokuje ludilo dostiže vrhunac.
Pojedinac koji je hteo da okuje, veže ili stavi pojas nevinosti nekom detetu ili
duševnom bolesniku, da ih tuče, plaši, ili čak kastrira, mogao je naći čovečnog i
poštovanog lekara da to uradi mirne savesti.

1869. Karl Ludvig Kahlbaum, nemački psihijatar, dao je ime katatonija sindromu
za koji se smatralo da je uglavnom uzrokovan dugotrajnom ili preteranom
masturbacijom.

1890. DŽonatan Hačinson, dekan Kraljevskog fakulteta za hirurgiju leči
masturbaciju obrezivanjem i zastupa mišljenje da bi temeljitije mere no što je
obrezivanje bila prava usluga pacijentima oba pola.

1905. Istaknuti psihijatar Bernard Saks preporučuje da se masturbacija kod dece
leči kanterizacijom kičme i polnih organa.

1918. Ernest DŽons, pionir britanske psihoanalize smatra da će se otkriti da prava
neurastenija zavisi od preterane onanije (Szasz, 1982:301-312).
Ne zna se kada je dijagnoza masturbacije u potpunosti nestala iz psihijatrijskog
aparata, ali je sasvim jasno da se na masturbaciju danas gleda na najnormalniju pojavu.


Najdrastičniji primer verovatno predstavlja dijagnoza drapetomania, skovana od grčkih
reči drapethes – trčati, bežati i mania – gonjenje. Ovu dijagnozu smislio je 1850. godine
Semjuel Kartrajt (Samuel Cartwright) da bi označio patološko svojstvo robova da teže ka
slobodi! Pored drapetomanije, koja se održala sve do potpunog ukidanja ropstva, u
američkoj psihijatrijskoj praksi korišćena je i dijagnoza dyaesthesia aethiopica, ili
patološko svojstvo robova, obojenih i siromašnih, da ne poštuju privatno vlasništvo!

• 5Ovo se svidja korisnicima: angelika, SlobaBgd, mcrule, $elena, Neprimetna
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Poprilično fakata koje bi trebalo zapamtiti... . Ako si ti autor, nastavi - koristiće naraštajima koji dolaze...

• 3Ovo se svidja korisnicima: mcrule, angelika, $elena
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pridružujem se Duletu u iščekivanju nastavka ove vrlo zanimljive hrestomatije.