Opraštanje i ponos...

• 8Ovo se svidja korisnicima: mcrule, Einmana, Dusan, Neprimetna, Kentaurus, danka-, daxytt, $elena
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kažu :’’Pobednici praštaju, a gubitnici se svete’’.
Religija ne podrazumeva granice opraštanja. Prašta se bezgranično.

Jedan od mojih tvitova glasi ovako :’’Kada bi čovek opraštao sve i svakom, izgubio bi svoje dostojanstvo’’.

Kako da znamo da li smo oprostili?
Šta je ono što čini opraštanje?
Šta je ono što to opraštanje sputava? Da li naš ponos, dostojanstvo, sujeta ili je samo želja za osvetom ta koja nam ne dozvoljava da oprostimo u potpunosti?

Mnogi će reći:’’ Oprostio sam mu, ali nisam zaboravio’’ ? Da li je on uopšte oprostio?

Da li je oproštaj melem za dušu? Ako smo spremni nekom da oprostimo i najteže uvrede, postupke itd., da li gubimo samopoštovanje ili ono tu nema mesta?
Šta je ono što nas ponajviše ''koči'' da bismo nekom oprostili?

• 4Ovo se svidja korisnicima: Sagacity, Neprimetna, danka-, daxytt
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kada oprostimo nekoj osobi, onda nemamo nikakvu mrznju prema toj osobi, pricamo sa tom osobom, kao da se nije nista desilo. Dakle ne sme da bude nikakve mrznje, besa prema njoj.


Sta nas sprecava?
Nesto duboko u nama....


Ponos...ehh taj ponos... jedan od najgorih stvari... uvek stane nam na put, i tesko kontrolisati, to jest, retko ko ga stavi na stanu, proguta...

Tvrdoglavost takodje valjda...
Dostojanstvo, pa valjda i to, sve po malo, dosta faktora ima tu.



A i sve zavisi sta je ta neka osoba ucinila, koliko lose je to bilo... to isto utice na oprastanje...
Mada kaze se da neki ljudi umeju da oproste nekome ko je uradio cak nesto najgore...
Neki ljudi jednostavno lakse prastaju od drugih...

• 4Ovo se svidja korisnicima: Sagacity, Dusan, mcrule, aronija
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat::’’Kada bi čovek opraštao sve i svakom, izgubio bi svoje dostojanstvo’’.


Niko nikada ,ne oprasta sve i svakome.Vrlo bitna stvar je,kome i zasto oprostiti.Velika je razlika ,oprostiti nekome,koga nije ni briga da li oprastamo ili ne,ili nekome,do koga nam je stalo,i kome je do nas stalo.

Citat:Kako da znamo da li smo oprostili?
Znati,da si oprostio,je kada pri pomisli,na tu povredu i tu osobu koja nas je povredila,vise ne osetis bol.

Citat:Šta je ono što to opraštanje sputava?
Bol,sa kojom se tesko nosimo.Bes,kojeg tesko kontrolisemo.Ponos?Kada nekoga zaista volis,i kada te je taj neko duboko povredio,bez obzira na bes,bol,kroz neki period treba oprostiti.Ne,ne moras zeleti vise ikada videti tog nekog,ali mu mozes oprostiti...jer ga volis.To je ponos.

Citat:Mnogi će reći:’’ Oprostio sam mu, ali nisam zaboravio’’ ? Da li je on uopšte oprostio?

Jeste oprostio,ali nije posenilnio

Citat: Ako smo spremni nekom da oprostimo i najteže uvrede, postupke itd., da li gubimo samopoštovanje ili ono tu nema mesta?
Opet kazem,velika je razlika kome oprastamo.Oprastamo kada volimo,zaboravljamo kada ne volimo.Dakle,ako nas vredja osoba do koje nam nije stalo,ili minimalno nam je stalo,onda se samo ljutnemo,i zaboravimo.Za oprost je potrebna ljubav.

• 3Ovo se svidja korisnicima: mcrule, danka-, daxytt
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

mcrule ::Kada oprostimo nekoj osobi, onda nemamo nikakvu mrznju prema toj osobi, pricamo sa tom osobom, kao da se nije nista desilo. Dakle ne sme da bude nikakve mrznje, besa prema njoj.
Po meni, oprostila sam, ako me to ništa unutar mene ne dotiče. Kada toj osobi mogu ''mrtva-hladna'', pružiti ruku, a da u meni ne izazove nikakvu ljutnju. To uspevam. Srećom, malo je onih osoba koje su me ''takle'' u životu. Ali bilo je i toga. Vremenom je ta ljutnja izbledela.

Einmana ::Jeste oprostio,ali nije posenilnio
Pa jeste...
Spadam u te osobe koje kažu :''Oprostila sam, ali nisam zaboravila''....Iskrena sam.
Čak i ta misao koju sam gore navela, mnogo govori o tome kako ja opraštanje doživljavam.
Postoje neka ponašanja, postupci itd. koje ne praštam. Prevara, izdaja, podvala itd.

Težina oproštanja je proporcionalna sa visinom poštovanja koje smo gajili prema osobi koja nas je povredila, uvredila itd. Sve što smo više nekog cenili, sve nam je teže oprostiti istoj toj osobi.

Međutim, želja za osvetom je ta koja razara. To su najteže vrste duhovne povrede, kada se takva duša ne može oporaviti, ako ne uzvrati isti ili podjednako težak udarac koji je i primljen.
I to su po meni najteži psihološki slučajevi.

Tačno, mnogi ljudi su ponosni, sujetni i ne mogu sebi oprostiti da oproste.

Nikada nisam spadala u te, koji imaju želje da uzvrate, tako da smatram da ne spadam u neke ''teške slučajeve''....Ali znam ljude koji su ''izgorerli'' u želji da zadaju ''udarac'' tipa ''Oko za oko, zub za zub''...

• 2Ovo se svidja korisnicima: Sagacity, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ja ,recimo,za sada imam odlicnu metodu otklanjanja besa prema nekome ko me je povredio.Isvadjam se sa njim u svojoj glavi .Svasta mu kazem!Izvredjam ga toliko,da nastaju i nove reci i psovke u recniku.
Brzo prastam,jos brze bacam sve to ruzno,preko ramena i ne osvrcem se.A tu zelju za osvetom,nikada nisam imala,niti me zanima.Naprosto ne mogu.A i sta bih?Kako?Pa jedino kada oprostis,to je najveca osveta.Naprosto,taj neko vise nije u mom zivotu za vek i vekova.Sve oprostis i daleko mu lepa kuca.Mir Boziji

• 4Ovo se svidja korisnicima: Dusan, danka-, mcrule, daxytt
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Slažem se. Kada oprostimo, čistimo dušu od negativnosti. Prosto rečeno ''rasterećujemo'' se. Osećamo olakšanje. Našim ''duhovnim rasterećenjem'' dobijamo efekat griže savesti kod druge osobe. Mada taj efekat i nije bitan, koliko je bitno da olakšamo sebi.

Mada iskreno, to ne može doći preko noći. Ne postiže se odlukom. Bar je kod mene taj slučaj. Moram dugo da razmišljam, da ''vagam'', da prevaziđem, a verujem da je to tako i kod drugih ljudi. Vernici to prevazilaze kroz molitve.

Mada je pored želje za osvetom ponos, ego taj koji ''koči'' i koji nas sputava da oprostimo.

Najteže je oprostiti sebi, da oprostimo nekom. I tu je ta borba.
I naravno, bitno je kome treba oprostiti.

Mada su za većinu ljudi: prevara partnera, izdaja najbliskijih ...teži slučajevi koji se ne praštaju lako...

• 3Ovo se svidja korisnicima: Sagacity, Dusan, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:Mada su za većinu ljudi: prevara partnera, izdaja najbliskijih ...teži slučajevi koji se ne praštaju lako...

Daaaa slazem se da je prevara partnera i izdaja najbolnija.Mene nije niti jedan prevario.Nikada!(ma vazi! ) .Mislim,to je ono sto ja znam...a gde je ono sto ne znam.

Nisam se nikada nasla u toj situaciji,ali kada i pomislim na to,verovatno bih oprostila(nakon nekog vremena) i otisla.Ne,pre toga bih otisla,pa oprostila.
Ne mogu da zamislim sebe u situaciji vecitog besa.

• 5Ovo se svidja korisnicima: Einmana, Dusan, danka-, mcrule, daxytt
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pa da. Namerno sam pomenula par tih nekih stvari, koje je ''teško progutati''.... A to je ipak onaj najintimniji deo nas. (inače, prevaru ne bih oprostila, ako bi mi sam rekao, lepo bih mu pružila ruku i pozdravili se kao ljudi, a ako bih saznala na neki drugi način, a ne direktno od njega...ne verujem da bismo se i pozdravili )...

E sada mene zanima, da li smo mi manje ljudi, ako ne možemo ljudski nekom da oprostimo ili smo manje ljudi, ako opraštamo sve i svakom?

Šta je to što pokreće bes u čoveku, da uzvrati ''udarac''? Šta je to, što druge ljude zaustavlja, da ne uzvrate istom merom? Samokontrola, manja osetljivost, razum?
Koliko je razum taj koji upravlja nama u tim situacijama?

• 3Ovo se svidja korisnicima: Sagacity, Dusan, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:E sada mene zanima, da li smo mi manje ljudi, ako ne možemo ljudski nekom da oprostimo ili smo manje ljudi, ako opraštamo sve i svakom?

Šta je to što pokreće bes u čoveku, da uzvrati ''udarac''? Šta je to, što druge ljude zaustavlja, da ne uzvrate istom merom? Samokontrola, manja osetljivost, razum?
Koliko je razum taj koji upravlja nama u tim situacijama?

Nismo manje ljudi,ako ne umemo oprostiti.Samo smo sebicniji i preokupirani svojim bolom i ne vidimo dalje od toga.Samo dopustamo da nam bol nadjaca razum.
Svaka bol ima faze.Krece od šoka,pa bes,pa tuga,pa praznina.Tek,kada dodjemo do tuge,racionalnije razmisljamo i analiziramo,zasto nas je taj neko povredio.Tada ide 1000 zasto i 1000 zato.Trazimo opravdanje za taj postupak,umirujemo sebe i polako otpustamo bol.Kasnije moze samo da ostane inat...ili ne.

• 8Ovo se svidja korisnicima: Einmana, Sagacity, Dusan, Kentaurus, g0c47777, mcrule, $elena, aronija
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zar mora da se 'uzvrati udarac' ? Da li je osveta nužna?

Ne prihvatam devizu: ' Oprostio sam ali nisam zaboravio'. Suviše je kontradiktorno.
Jednom izgubljeno poverenje - uvek izgubljeno poverenje.

Onaj ko nas voli, neće nas ni povrediti toliko da je neoprostivo.