offline
- Black Orchid
- Na pola puta...
- Pridružio: 22 Nov 2003
- Poruke: 1978
- Gde živiš: na preseku Vremena i Vechnosti
|
Ljubisha Jocic' :
"I s tobom sama"
"... Bozhana je drzhala mladiccevu ruku obavijenu oko svog struka i ishla je njishuci se, glave zabachene unazad, prilichno raskalashno. Zharko joj je govorio da ce ovih dana izacci, a mozhda je vec i izashao, list u kome su shtampane njegove pesme. Zastajali su pred kioscima u kojima su se prodavali listovi i gledali da nije medju drugima i onaj koji su ishchekivali.
Nije ga bilo. Ali to nije nimalo kvarilo njihovo raspolozhenje. Zharko je primecivao da su se na njima narochito zadrzhavale ochi devojaka. Verovatno da su gledale kako je to Bozhana obuchena i ocheshljana da tako izrazito deluje. Bilo mu je to neobichno prijatno. Nikada sa Kosarom nije mogao da ide ovako slobodno da svi vide da su zajedno. To mu je smetalo. Prvi put da mozhe da pokazhe pred svima da ima devojku, da je mushkarac. Zar nije bila hipokrizija shto je skrivao Kosaru? Ali, opet, zar nema toliko stvari koje ne mozhemo da chinimo javno, pa ipak to nije nikakva hipokrizija. Deca smatraju da chine poklon ako svrshe svoje male potrebe nekom u krilo. Odrasli ljudi svoje male potrebe chine skriveno. Ne u svim zemljama. Francuzi to chine gotovo pred celim svetom. Oni se i ljube javno. Obichaji. Pa zar je samo obichaj da udate zhene skrivaju svoje odnose van braka? Ipak tu ima hipokrizije.
Njegova misao se za trenutak zavrshila i ishchezla je sa prvim novim utiscima na ulici. Pokushao je da ulovi poglede nekih devojaka, ali one su onda sklanjale ochi. Nisu ti pogledi bili upucceni njemu. Bili su upucceni i njoj i njemu. Njima koji su se voleli i ishli zaljubljeni, zagrljeni oko struka. Ti pogledi su hteli da ugledaju shta oni dozhivljavaju, da proniknu shta misle, zashto izgledaju tako sreccni, da dokuche neshto od njihove srecce. I on je pocheo da pazi da ne rastera te poglede koji su ga chinili razdraganim. Tajanstvenost koju su te ochi pridavale njihovom odnosu uzbudjivala ga je i on sâm pocheo je da osecca da ima necheg chudnog i lepog u tome shto su on i Bozhana zajedno, da ima necheg narochitog u njihovom svakom koraku, znachajnog i nerazumljivog i za sâme njih koji su ishli zagrljeni.
Bozhana je ishla na chas engleskog jezika. On nije znao engleski, uchio je francuski. To ga je odvajalo od nje. Bio je ljubomoran na sve shto je ona radila. Kupio je udzbenik engleskog jezika i pocheo je da uchi. Upoznao je njenog profesora. I prema njemu oseccao je ljubomoru. Pitao je shta ona misli o svome profesoru. Pazhljivo je pratio svaku njenu rech, trudeci se da ispita da li se, mozhda, i nesvesno njoj dopada taj chovek. Nije mogao da se uzdrzhi, a da mu ne nadje neke mane, pa chak i u nachinu predavanja. Osetio je da govori gluposti kad je pocheo da iznalazi rdjave osobine i kod Engleza i da tvrdi da uchenje jezika nema nikakve veze sa inteligencijom, pravom mishlju. Jezik je jedno, a misao drugo. Ostavio je na mah sva svoja nervozna tvrdjenja i naterao sebe da se vrati toj srecci da ide sa devojkom koja mu se dopada i kojoj se on dopada. Zashto da kvari sebi ovo zadovoljstvo?
Bozhana je bila mnogo spokojnija od njega. Oseccala je njegovu ruku oko struka i svoj struk koji se giba u njegovoj ruci. Nije videla poglede devojaka na sebi, niti je svoj pogled na bilo chemu zaustavljala. Daljina, daljina na dnu ulice, izvan tog kraja ulice, daljina zhivota, beskraj ispred nje i njenog zhivota pruzha se. Nije mislila shta ce ona biti. Da li ce jednog dana biti profesor u nekoj gimnaziji, da li ce joj sve postati obichno i dani postati jednoliki, jedni kao i drugi, na to nije mislila. Nije mislila da zhivot ima kraja, da i mladost ima svoj kraj. Da i ovaj beskonachni njen pogled ima kraj. Da ce joj mushkarci postati jednoliki i da ce teshko naicci na nekoga sa kojim ce mocci ovako da ide kao sa Zharkom. Ona je sada bila kao cvet koji hrli u nebo i ne misli da uchvrsti ni svoj koren, ni svoju stabljiku, nego samo vidi beskrajnu plavet koja ga mami i opija. Da posle prve mladosti biljka pochinje da uchvrshcuje svoj koren i svoje stablo, kao i zhivotinja svoje kosti jer jos ima dugo do tog beskraja, ona nije znala. A jos manje je znala da kad je sve uchvrshceno, i koren, i stablo, i kosti, onda postaje jasno da se tom beskraju ne mozhe sticci, vec da treba klonuti natrag u travu i u vlagu, onamo odakle se i poshlo. Ona to niti je znala, niti je oseccala, niti je mogla da zna. Ona je hrlila nagore, ne trudeci se da ishta u svom rashcenju uchvrshcava. Napred, na najtanjoj, najludjoj niti, na najprozrachnijem valu, na najmanjem dahu uzbudjenja napred. Napred u svim zheljama, u svim snovima, napred, napred.
Pesnik, pesnik je voli. Uvek je zhelela da bude voljena od jednog pesnika, jos kad je bila u gimnaziji. Oni su ludi, oni nishta ne rachunaju, oni su kao i ona, kao i sva njena mladost, neobuzdani, oni u svakoj svojoj chestici oseccaju to rashccenje u beskraj, ne trudeci se da uchvrste nijedno vlakno sebe, nijednu kost sebe. Pre nego shto bi postali svesni da nece dosticci beskraj, umrecce. Na tom putu u beskraj divno je i zhiveti i umreti. Ona nije verovala da se nece sticci. Sticci ce se, tako veruje ona, zna da tako veruje i Zharko. I oni ludi idu ulicama, uzalud zastajkujuci pred kioscima. Omladinski list, kao shto se chesto deshava, zakasnio je.
Stigli su pred stan profesora. Bozhana je ushla unutra. Zharko je malo postajao. Nije mogao da se odluchi kuda ce. Oticci ce do redakcije. Da vidi kad ce list izacci. Na putu za redakciju primeti list koji je pre pola sata uzalud trazhio u jednom kiosku. Kupio ga je. Otvorio uzrujano i nekoliko puta, odsutan za sve oko sebe, prochitao je svoju pesmu. Ruke su mu podrhtavale. Najzad, pesnik je. To je priznato ovim objavljivanjem. Pesnik.
Sa listom u rukama i nesvesno poshao je Kosari. Njeno postojanje, odjednom, prozhelo ga je celog. Pa on i nije mislio da je sa njom sve zavrsheno. On nije mogao da je ostavi. Znao je da mora da se odluchi izmedju ove dve zhene. O sebi je mislio da je na dnu dobar. A da li bi bio dobar da ide sa dve? Ne, to on nece chiniti. Ali sad, jos ne mozhe da prizna Kosari ovu novu ljubav. Ona sigurno da zna, sigurno da je primetila da on ide sa Bozhanom, ali ona ne zna shta ona predstavlja za njega. Ni on sam ne zna shta znachi ova devojka u njegovom zhivotu. Ali Kosara mu je jos toliko potrebna. On je na nju navikao. On joj jos nishta nije rekao. On ne mozhe jos nishta da joj kazhe. Ako smo voleli jednu zhenu, pa nesmotrenoshcu, ili nespokojstvom, ili u jednom chasu neodluchnosti poshli sa drugom?! Ali ako to nije nesmotrenost, ako smo poshli sa drugom shto je volimo? Da li voli Bozhanu? Voli. Ali da li bi mogao da pristane da Kosara podje sa drugim? Ne. Jos osecca miris njene kose i miris njenoga glasa. Jos osecca taj dah njene ruke u svojoj ruci, taj talas koji je nadoshao uz njegov dlan, taj gorki talas njenih grudi, taj talas vreli, taj grumen ognja na svome dlanu. Zar nije Beograd, ta varosh sastavljena od tolikih ljudi, od tolikih nepoznatih, ta varosh chiji mu ukus slatko drazhi grlo, zar nije jos uvek varosh njenih mirisa, boje njenih ochiju; zar zvukovi ovog grada nemaju boju njenog glasa, prizvuk njenog ccutanja, zar nemaju toplotu njene krvi?
A opet, on je oseccao tu zhenu, pravu kao chasnu sestru, tankog struka i mrshavih ruku, kao prepreku da se otisne u tu varosh, da se otisne u taj zhivot koji je zapljuskivao njegove grudi iz dana u dan, onda kad je lutao ulicama, onda kad je lezhao u svojoj postelji i gledao na zidovima sobe kako se izmenjuju boje nocnih svetlosti koje su po gradu plovile. Ostati sa njom, ali zhiveti sav ovaj zhivot, neodoljiv kao more, koje mu mashe talasima kao rukama, koji ga privlachi i koji mu peva chudesnu pesmu, pesmu nepredvidjenog i nepoznatog.
Ti dzhezovi, svaka pesma ima svoj miris, svaka ima tipichan lik devojke koju je sreo, ili ugledao na platnu. Devojke on mora ljubiti. Ljubiti samo jednu celog zhivota? Zar bi on sad to mogao? Ljubiti jednu makar samo i sutra. Sanjao je ljubav, zheleo je jednu zhenu, nepoznatu. San je pravio njen lik od nepoznatog. I sad mu se to sveti. Taj dim i magla chine da toliko njih zheli, pozheli mnoge koje prodju pored njega i ugleda ih za tren. Krenuo bi za svakom na kraj sveta, samo da mu dâ da gleda njene ochi, da ljubi njene usne. Ta nestvarna zhena iz njegovih snova postaje mozaik u koji mogu da se utisnu toliko likova, toliko zhena koje nailaze, koje prolaze kraj njega a da ga i ne vide. Taj san nezasiti je ambis u koji bi mogle da utonu sve zhene sveta, a da njegova zhelja, a da njegov san ipak ostane neostvaren. A svaka konkretna zhena ima pravo da obuhvati ceo njegov san, ima pravo da trazhi da bude ceo njegov zhivot, samo ona i nijedna druga.
Ta jedna zhena koja se utapa u njegovim ochima, koja ga utapa u svojim ochima, u svom telu, u svom pokretu koji mu govori; koja ga utapa, a u kojoj ne mozhe da ostane. U kojoj ne mozhe da ostane ni ako hoce, ni ako nece. Koja je istiniti njegov san i koja odmah prestaje da bude jedini san chim se dotakne njenih ramena, njenih usana. Koju ce da izda chim je se dotakao, prema kojoj je bio tako osetljiv, koje je bio tako zhedan, a koja mu nije ugasila zhedj. Zhedj tog sna koja se ne mozhe da utoli ni svim vinom sveta, ni svim usnama koje bi zatreperile u grchu pod njegovim usnama, u grchu bola, u valu plamena.
I nije mu ostajalo nishta, vec kad bi proshla jedna zhena, da se zagleda u drugu koja nailazi i da za njom podje na kraj sveta. Na kraj sveta da bi potrazhio kraj svoje gladi, kraj te zhedji koja ga zanosi, od koje tetura trezan, od koje tetura pijan. Od koje tetura zdrav, od koje tetura ranjen. I nigde da nadje kraj, ni u tom kraju da je najzad stigao do kraja jedne zhene, da nije stigao do kraja, jer se do kraja nijedne zhene ne mozhe sticci, a da vec zheli da odmagli, a vec zheli da se vine za novim usnama, za novim ochima koje nisu ni nove ni stare. Nisu ni nove ni stare jer ne nose nikakav nov kraj, niti ikakav mir. Opet ce, zna to dobro, ostati neostvareni san. San koji se ne ostvaruje ni onda kad napushtamo jednu zhenu ne nalazeci joj kraj, a vec trazheci ga u drugoj koja nas privlachi kao neodoljiva potreba da pojurimo za svojom zhedji. Ostace stari san kao stari okean i on nece nacci nikakav kraj.
I usnama i zubima trazhice taj kraj, kao shto mladunche zubima rije u dojke vuchice, i nece nacci ni pochetak, ni pochetak tog sna koji uvek iznova pochinje. Drhtavom usnom trazhice te usne koje ce mu utoliti zhedj, drhtavom rukom ronice pod bluze zhena i njihove grudi okrenute u njegovom dlanu kao zvezde okrenute u beskraj dace mu vatru da ga ne zagreju dokraja. Ni usne Bozhane, ni grudi Kosare, ne znache nikakav kraj. Ostacce sa svojim starim snom pod srcem, sa starim snom sa beskrajno mnogo mladih krila. Zhivi i zhivece svoj zhivot neodoljiv kao more koje ga privlachi. Zagnjuren u njega do grla, do jabuchice, do usana, zagnjuren u njega preko glave. Eksplodirace svaki zid za koji se bude uhvatio groznichavom rukom, rukom utrnulom, rukom krvavom od zhivota, jer nema zida koji mozhe da ga smiri, jer nema sidra koje mozhe da ga usidri u ovom velikom starom snu, veccem nego shto je stari okean. Jer nema sidra, pa makar koliko veliki kamen da vezhe sebi o vrat i da se strmoglavi, da se strmoglavi u to more zhivota da bi postao miran. Da bi mirno, ko svaki utopljenik vezan za vrat sedeo na dnu i chekao da istrune ili ribe da ga pojedu. Nema tog kamena sa kojim bi mogao da se strmoglavi sa petokatnice i da se usidri u tom ustalasanom moru grada. Bez sumnje, sve zhene sanjane u tim belim noccima, koje se chuvaju kao lutke za spavanje u kutijama, u svojim posteljama, sve te zhene koje se smeshe kad se mi smeshimo i koje se jezhe kad se on jezhi, nece nikad biti to sidro o koje ce on mocci da se okachi i da se ukotvi za vechiti mir kraj jedne zhene. Pa ma koliko ta zhena bila jedina i jedinstvena, pa ma koliko on vikao sebi, tako vikao da probije ushi, da ona treba da bude njemu jedina, kao i on njoj.
Da gleda i da ccuti, i da umukne, i da rech ne kazhe dok prolaze sve te zhene, on ne bi mogao da nagovori svoje srce da svakoj ne pokloni otkucaj, makar jedan otkucaj. Napokon, to je sporedno da li ce se usidriti ili nece, ali on zna da nece nikad mocci mirno da zaspi sa rukom na jednom zhenskom kuku, kao na jednoj planini, na jednoj planeti, i da ne pozheli jos jedan topli grumen mesa. I ona ima usne, kao shto i ona druga ima usne, i ima ochi i zna da ljubi i da miluje rukama, i najzad sve su ruke iste, i sve su ochi iste, ali nije mislio na to, nece to da kazhe, ni chuje, on ima velike neochekivane sastanke na koje mora da dodje. Nezakazane. Osecca zhedj, gorku zhedj da ljubi za sve ono shto je sanjao, da ljubi u ovoj nocci, ovog leta, proleca kad zuje insekti. Proleca kad se zmije sunchaju i gushteri izlaze na sunce. Da ljubi kad je lepo, da ljubi kad je blato, kad je asfalt mokar i tuzhan, kad je tako tuzhan kao crno ogledalo, kad je tako mokar kao rasplakana sanjiva poljana. Da ljubi kad u okna udaraju kapi kishe, da ljubi to lice koje se okrecce kao da ga zove, te usne koje kao da su dobile krila i njima ga u grlu udaraju. Da ljubi ovaj dan koji je kao stari san, da ljubi visoko i nisko, da ljubi roshave obraze i da ljubi one koji su kao nabijeni kamen. Da ljubi na tvrdom krevetu jednostavno kao bog, u tvrdom krevetu na kome nema ni charshava, da ljubi u postelji okruzhenoj ogledalima i skerletom.
I shta da kazhe Bozhani, a shta Kosari, da nece nikad ljubiti do jednu jedinu zhenu.
A kakvog je prava imao on da Kosari zhivot zamuti, da bane u njen zhivot, da tresne kao grom iz vedra neba u njen mir? A mozhe li on da sedi kraj svog srca i da ga drzhi na uzdama, kraj svoje krvi, na obali svoje krvi i da u nju spushta prepreke i brane i zidove? Gde su ti zidovi koje bujica sna ne bi raznela? Taj nepomichni detinjski san o zheni, taj stari san sve obuhvata i svuda nezadrzhivo teche. On je ambis neutoljiv, sve konkretne zhene podnose se tom ambisu na zhrtvu, velikom starom snu o zheni, i on ih nezasito prozhdire.
Nishta ne mozhe da kazhe Kosari, nishta nema da joj kazhe, do da joj pokazhe ovu pesmu koja je izronila iz njegovog velikog starog sna, koja je izronila da bi pokazala da se u taj veliki okean ne mozhe nijedno sidro da spusti, da se ne mozhe niko u njega da skotrlja ni sa krova petospratnice.
Zashto je mutio njen zhivot? Shto joj nije pustio da mirno voli dokraja svoga muzha? Zar je ona nashla kraj, zar je ona verovala da snovi imaju kraj, da veliki detinjski stari san ima kraj... ..."
Dopuna: 04 Maj 2006 0:12
O autoru romana "I s tobom sâma"...
Citat:Ljubiša Jocić (1910-1978-), novinar, režiser, poeta i prevodilac, «ekscentrični» nadrealista koji je svoju prvu štampanu stvar objavio 1928. godine kao pesmu bez naslova, uključio se u signalističku teoriju i praksu 1975. godine i njegova delatnost na tom području trajala je svega tri godine. Bez obzira na ovako kratkotrajno bavljenje signalizmom, ono je predstavljalo najvišu tačku njegovog plodnog i obimnog stvaralačkog rada dugog pola veka. Tesno je sarađivao sa Todorovićem i iz prepiske je očigledno duboko poštovanje koje je gajio prema našem darodavcu, kao i istinsko interesovanje da se signalizam, kao autentičan avangardni pokret i utemelji i definiše. Njegove esejističke radove i razmatranja na ovom polju pribrao je i prokomentarisao Živan Živković i osvanuli su u knjizi Ogledi o signalizmu (PB 19;201) . Čovek koji je rekao «poeziju treba da pišu svi, a ne niko», ostavio je za sobom dve knjige fenomenološke, tehnološke i ready-made poezije: Mesečina u tetrapaku (PB 19;559) i Koliko je sati (PB 19;664) .
http://www.bib.sanu.ac.rs/ciril/signalizam.htm
Citat:Ljubiši Jociću, nadrealisti, pesniku (San ili biljka, Sumorna pitanja, Ogledalo…), slikaru, nezlobivom skandal majstoru, umetniku tananih nerava, koji je po svemu prevazilazio vreme u kome je živeo i stvarao. Rodio se 1910. godine u Ubu; u Beogradu studirao prava, filozofiju i medicinu, a u Parizu slikarstvo. Živeo je u Beogradu gde je i 1978. umro. Napisao dramu Na rubu noći, romane Polomljena kola, I s tobom sama, Draga Mašin; snimio više kratkometražnih filmova od kojih je Pionir i devojka dobio Srebrnog lava u Veneciji 1950. godine.
http://www.tvist.tv/Arhiva/109_nedelja.htm
...
http://www.imdb.com/name/nm0423484/
|
