Koštana

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

odlomak iz Koštane:

--------------

MITKA (gledajući ih): Takoj!
Moj brat katil...
moj, brat krvnik...
moj brat – nikad sreću da ne vidi.
Jednako: „kući”...
(pokazuje na kuću): Ete s’g dom sam, kući!
(seda, vadi i meće ispred sebe jatagan, fes, kesu, muštiklu):
De, bre... (Grkljanu): Sviri!
Da sviraš
kako nigde nikoga nemam.
Ni brata,
ni tatka,
ni majku!
Ženu?
(pokazuje na kuću): Eno gu.
Od brašno i testo oči vu se ne vidiv.
Nigde si ja nikoga nemam!
Ne!
Toj da mi sviriš,
„mou pesmu” da sviriš!

GRKLjAN (začuđeno): Kakvu tvoju pesmu, gazdo?

MITKA: Moju pesmu!

GRKLjAN (u čudu, pitajući i ostale pogledom): Ama kakvu tvoju pesmu, gazdo? Mi nikakvu tvoju pesmu ne znamo.

MITKA: I ja gu ne znajem.
Samo gu u noć čujem
i u s’n snujem.
A pesma je moja golema:
Kako majka sina imala...
čuvala...
’ranila.
Dan i noć samo njega gledala.
Što na sina duša zaiskala, sve majka davala,
a sin – bolan!
Porasnaja sin... Došla snaga, mladost...
Došle bašče, cveće, mesečina;
Zamirisale devojke!...
Sin poleteja.
Sve što iskaja, sve imaja.
Hatovi, puške, sablje, žene.
Koju devojku nije pogledaja,
samo njojne kose neje zamrsija i usta celivaja.
Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari;
a on sve gi celivaja, sve varaja i
- bolan,
bolan bija.
Bolan otkako se rodija.
– To sam ja!...
Pa od t’j bol, jad
– dert li je, prokletija li neka
- eve na nogu ginem.
Idem,
pijem,
lutam po mejane,
dert da zaboravim,
s’n da me uvati.
A s’n_me ne vaća.
Zemlja me pije...
Noć me pije...
Mesečina me pije...
Ništa mi nije, zdrav sam, a
– bolan!
Bolan od samoga sebe.
Bolan što sam živ.
Otkako sam na svet progledaja,
od t’g sam još bolan.....
(Seda. Gleda u Koštanu, čočeke, devojčice. Izvaljuje se, da ih bolje vidi):
Eh, deca, deca slatka!
Pojte!
Puštite glas.
Ali čist glas!
Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas.
Zašto moje se je srce iskubalo,
snaga raskomatala,
ostarela...
Žalno, teško da mi pojete.......

KOŠTANA (sa sažaljenjem): Koju, gazda-Mitke?

MITKA: Koju?
Eh, Koštana, zar jedna je pesma žalna?
Znaš li šta je karasevdah?
I toj težak, golem, karasevdah!
Tuj bolest ja bolujem.
(pokazuje na sebe): Eve ostare, a još se ne nažive, još ne napoja’ i ne naceliva’...
Još mi za lepotinju i ubivanju srce gin i vene!
Aha !...
Poj, Koštan
kako k’d se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari.
Noć letnja.
Šar-planina u nebo štrči,
a ispod njuma leglo pusto
i mrtvo Kosovo.
Drum širok, prav, carski.
Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme.
Mesečina greje...
Martinka mi u krilo, konj,
Dorča moj, ide nogu pred nogu,
a čalgidžije, što gi još od bilački han povedešem, peške idev iza mene.
Sviriv mi oni i pojev.
T’nko ni visoko kroz noć i na mesečini sviriv.
A iz seraji i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečini oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma...
I toj ne pesma, već glas samo.
Mek, pun glas.
Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje.
Pa taj glas ide, s’s mesečinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada.
(Koštani): I Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ...
A toj vreme više ne dođe.
Ete za toj ću vreme ja žalan da umrem,
s’s otvoreni oči u grob ću da legnem.
Poj „žal za mladost”...
Za moju slatku mladost,
što mi tako u ništo otide, i brgo ostavi.
Poj i vikaj gu.
Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne,
dođe, da gu samo još jedan put osetim,
pomirišem... Ah......

-----------

preuzeto sa http://www.rastko.org.rs/knjizevnost/umetnicka/bst.....stana.html

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Peco, kazi mi jel ovo celo delo!? nisu samo delovi?? ako je celo hvala ti.. ne mogu mogde da madjem ovo, a treba mi za skolu!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zal za mladost...

"Poj „žal za mladost”...
Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide, i brgo ostavi."

Poooooojjjjjj Kostanaaaa !!!!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"...
A s’n_me ne vaća.
Zemlja me pije...
Noć me pije...
Mesečina me pije...
Ništa mi nije, zdrav sam, a
– bolan!
Bolan od samoga sebe.
Bolan što sam živ.
Otkako sam na svet progledaja,
od t’g sam još bolan..... "


* * *

STOJAN (ljubomorno): Tebe, tebe samo! Da samo ja slušam tvoj glas, gledam tvoje oči, lice, snagu... Ko te samo pogleda, krv mu ispih!

KOŠTANA (rasejano, neugodno): Da... niko...

STOJAN: Niko! Ni Gospod! Ni otac, ni Mitka, ni predsednik, a kamoli Policaja i panduri... Ko te pogleda, samo te vidi, reč ti kaže – toga je majka u crni povoj povijala! (besno): Zubima ću da ga rastrzam!

KOŠTANA (odsečno, neugodno): Neću!

STOJAN (zabezeknut): A?

KOŠTANA (odlučno, zlovoljno): Neću! Zašta, kuda da bežim?

STOJAN (posrće k njoj i vadi nož): Zar me ti ne voliš?

KOŠTANA (uplašena, moli): Ne. Stojane! Ne ubij me! Ljubim te i molim! Nemoj! Bolna sam! Ne smem! Ne mogu! (krši ruke): Oh, šta ja mogu? (zlovoljno): Ja, Ciganka! U Banju, u selo, tamo je moje! Tamo, na mokru zemlju, na goli kamen da sedim, da se sušim, da ginem, venem!... A kod tebe! Neću, ne smem...

STOJAN (zaneseno, isprekidano): „...Na goli kamen, ... da sedi, vene, gine... Ne sme ... Neće... Ne može”...

KOŠTANA: Neću! Ne mogu! Kod tebe! Zar samo kod tebe? I samo hadžiju, oca tvoga i majku tvoju da dvorim i da služim? Da pred njima klečim i noge da im perem? Iz sobe da ne iziđem, već samo da sedim, ćutim, trpim? (Izvan sebe): Oh! A kad noć padne, mesečina dođe, san ne hvata, oko se raširi, snaga razigra... šta onda?... Zar da se ne mrdnem, iz sobe ne iziđem, već samo tu da sedim, ćutim, gledam u mesečinu... A noć duboka, mesečina ide, greje, udara u čelo, glavu... pali... Šta onda? (odlučno): Oh, neću! Ubij me! Neću! Evo, ubij!

STOJAN (odbija je rukom): A ne! (posrće, hvata se za čelo): Ih! A ja nju toliko voleo! I majku, oca, kuću bacio, samo nju gledao, na nju mislio!... A ona! (slomljeno viče Marku): Marko! Idi i obraduj majku i kaži joj: beše moje! (Koštani): A ti? Kaži mi, da li si me bar kadgod volela, te da znam zašto ću da venem?

(Larma, svirka svatovca jača. Čuje se krckanje kola, bat nogu.)

STOJAN (naginje se nad Koštanom): Kaži mi!

KOŠTANA (besno): Nisam! Nikoga nisam volela! I nikad neću da volim!

STOJAN (ubijeno): Oh! (Odlazi.)


* * *


KOŠTANA (trudeći se da mu noge celiva): Ako! Samo me ti ne daj, pa i zemlju gde ti stupneš i to ću da celivam. (očajno): Ne daj me, slatki gazdo! Vodi me tamo!

MITKA (gleda je pogruženo): Kude, Koštan?

KOŠTANA (očajno širi ruke napred): Tamo! Tamo!

MITKA (bolno, pogruženo): I tamo zemlja i ovde zemlja!

KOŠTANA (izvan sebe od očajanja, širi ruke više sebe, na sve strane): Tamo, tamo!

MITKA (pokazujući više sebe, na nebo): Zar gore? Gore je visoko, a dole tvrdo.

KOŠTANA (hvata se za glavu): Oh!...

MITKA (iz dna grudi): To je, Koštana! Pisano! Suđenice ti dosudile. (pokazuje na kola, svatove): Ete, došli ti, da te vodiv, da se venčaš. I, će ideš, će se venčaš. Svirke će ti sviriv, pesne će da ti pojev. Svi će da ti se radujev. Mladoženja će te celiva a ti će plačeš! i prva noć plakanje, druga noć plakanje i cel vek plakanje...

KOŠTANA (grca)

MITKA (nastavlja): I od rabotu ruke će ti ispucav, lice će ti pocrni, oči će ti se osušiv... Će prosiš, pa će se raniš!... Srce će da ti se iskida...

KOŠTANA (stresa se): Dosta! Nemoj, gazdo!

MITKA (zavaljuje se, gorko): Toj je! Zar ja ne znajem šta ide! Ide, Koštana, jesen, dom, kuća, brat moj, m’gla, i grobje... Toj ide. Tam ću i ja! I, Koštan, k’d čuješ da sam umreja, sluzu da ne pustiš. Niko da me ne žali! Zašto, ja, sam samoga sebe, za život moj, živoga ožalija i oplakaja.

KOŠTANA (plače)

MITKA (ganuto, prilazi joj): Nemoj da plačeš. Sluza ne pomaga! (kleče do nje i diže joj uplakanu glavu): Slušaj, batka šta će da ti zbori: Batka dete neje. Batka je mlogo videja, mlogo preko svoju glavu prefrljija. (pokazuje na zemlju): Odavde, Koštan, po tamo – nema! I cel vek toj je! Zar se ja ne podavah, ja ne držah? Aja! Moj brat, da me je na paranparče sekaja, pa opet, ne bih mu se podaja. Ali pošto on moli i vika: ili da ga ubijem, ili da ga više po mehane ne sramotim i ne rezilim – e s’s tuj njegovu molbu – zakla me. Ja, Koštan, u moj život još brobinjka nesam nagazija, a kamoli na brata ruku da dignem. Brat je brat! Jedno mleko smo sisali od našu slatku majčicu. I bolje ja, nego on! Više u mehanu – ne! Vino – ne! Pesna – ne! Dom, uz ognjište! (barata po pojasu, tražeći kesu s novcem): I s’g Koštan, ostaj mi s’s zdravje! Srećan ti put! Putuj! I ja ću da putujem! Doma ću, kući... I, živ iz njuma nećem da iziđem. Mrtvoga će me iznesev... Aha, kamo batka da mi te daruje. (Vadi iz kese novaca.)


---

MITKA (diže Koštanu, rasvešćuje je): Ajde, Koštan! Digni se, rasvesti! Ajde, svatovi te čekav, mladoženja te čeka. Digni se! Ne plači! Sluzu ne puštaj! Stegni srce i trpi! Bidni čovek; a čovek je samo za žal i za muku zdaden! (diže je a suze mu teku, kaplju po rukama): Ajde! Idi!

KOŠTANA (podiže se uplakana): Kuda?

MITKA: Zar mene pituješ kude će ideš? Zar ja da ti kazujem? Kude? Eh, kude ja, tuj i ti. Ja u moj dom, ti u tvoj! Ti plači, i ja ću plačem... Tebe čeka koliba, čerge, kučiki i prosenje; mene – kuća, ognjište, pepel, dim, žena zasukana i s’s testo umrljana.


Približuju se kola, svatovi.


MITKA (vadi novac i daje joj, ređa po čelu, licu): Da te darujem da ti dam... Da ti dam bele pare za crni dni. A crni dni ti dođoše! (pokazuje na kola, svatove): Eto ti gi! Sviriv! Radujev ti se. (besno, sviračima): Svirite, bre! A s’g, ’ajde, ostaj mi s’s zdravje! Zbogom! I ćuti, ne tuguj, ne plači!(Pogruženo odlazi.)