offline
- Pridružio: 17 Jul 2005
- Poruke: 3097
- Gde živiš: "Daleko od Negdje"
|
Milovan Danojlić ::Čovek ne govori samo onda kad ima, već i kad nema šta da kaže. Kao i tolike druge sposobnosti, i moć govora se može izokrenuti, usmeriti u naopake svrhe, sve dok se ne poništi. Tada nastaje prekid govornog saobraćaja; počinje brbljanje, ili oponašanje saopštavanja. Brblja se na sedeljkama i po kafanama, na skupovima i sastancima, po novinama i po knjigama, na svakom koraku. Ljudi su odnekud shvatili da se i prostim natrpavanjem reči može štošta izraziti; ili su se ponadali da će kvantitet, sam od sebe, preći u kvalitet. Pritom se ponekad i štogod tačno izbrblja, neopaženo, slučajno. Opšti stav umanjuje odgovornost; jasan cilj se ne vidi; a to je, čini se, najvažnije.
Brbljanje je, svakako, znak nekog oboljenja, kako kod pojedinca, tako i u široj zajednici. Brblja se da bi se iskrivotvorilo i nadomestilo izricanje, ili da bi se, detinjastim zabušavanjem, zaobišlo kakvo neprijatno pitanje. Iza svake bujice reči najčešće se krije nešto potisnuto ili izbegnuto. Otuda, valjda, onaj neumesni polet, nerazumljiva energija u brbljivaca: postoji skriveno jezgro koje daje posredni podsticaj, pa iako ga se reči ne dotiču, ozračene su njime. Posle neprijatnih uzbuđenja ili postiđujućih okolnosti, iz kojih smo se iščupali, neodoljivo se raspričamo, ali vrlo, vrlo retko o predmetu samom. Govorimo o svemu, osim o onom što nas boli. Naravno, može se brbljati manje ili više uglađeno. U tom smislu razlikujemo pričljivost prijateljskog književnog panagirika od beskrvnog političkog preklapanja. No u oba slučaja, baš kao i u salonskom ćeretanju, suštinska se pitanja izbegavaju.
Prazno govorenje nekad se negovalo po salonima, ali sad je, eto, osvojilo konferencijske dvorane, redakcije, ulicu. Onemogućene u svojoj osnovnoj ulozi, reči su počele da se odaju ludovanju. Brbljanjem se po pravilu nešto zataškava; a bogme se i ima šta zataškavati! S druge strane, nešto se govoriti mora. Zato pričamo ono što je nepovezano i bezopasno, koliko da damo glasa od sebe. Živ mi Todor, da se čini govor.
Mogla bi se izdvojiti tri oblika bolesne pričljivosti (logoreje), s kojima se najčešće susrećemo. (Možda postoje i drugi oblici; od mene, kao izučavaoca i klasifikatora, dovoljno je što sam i ova tri uočio):
a) logoreja kao izraz psihičkog poremećenja;
b) logoreja kao oblik društveno kodirane retorike;
c) logoreja kao odlika izvesnog stila.
Nezaustavljivo pričanje — iz straha od tišine, ili iz koje druge potrebe — uočeno je kao odlika nekih duševnih oboljenja. Čini se da je ono prateća pojava drugih, dubljih poremećaja. To bi bio najprostiji vid pričljivosti. Obrazac se, prilično verno, ponavlja i u onim višim, društveno priznatim vidovima logoreje — u javnim govorima, i u jednoj vrsti književnih tekstova. I tamo su prave pobude skrivene, sadržaj odsutan, a cilj — oponašanje kazivanja. Reči ne imenuju i ne predstavljaju, nego se gomilaju po sili svojevrsne inercije, koja izmiče našim uobičajenim merilima.
Sigurno ste već susreli onog našeg živopisnog sugrađanina — zovu ga Pera Zvezdaš — kako, sa loptom i balonom izvor-vode, kao oluja promiče ulicama, i, iskrivljenih usta, govori svoj beskrajni monolog o ratnim i posleratnim prilikama, o uspesima i porazima njegove voljene Crvene zvezde, te o levici njezinog napadača Bore Kostića. U tom se brbljanju mnogo šta dotiče, ali se, iz lako razumljivih razloga, ništa do kraja ne isteruje. Pokojni Žika Strip je, u svojim memoarskim zapisima, pribeležio i od zaborava sačuvao jednu Perinu besedu (a verujem da se neko setio te ovog vrsnog govornika i značajnu ličnost našeg javnog života i na magnetofonsku traku snimio). Evo jednog od njegovih uličnih monologa:
Furtum, furtum ajdovčina, vitamini, preparati, drvoredi, vodoskoci, pod sneg, pod led...! Kapu dole, pepeo na glavu... Vitamini, hormoni, aqua destillata, topčiderska ladna voda...! Peru kasapina napali, napali, ja tu stižem — bijem, bijem, ne mogu da prebijem, glave tvrde, oni gutaju, gutaju, ne mogu da progutaju! Zato više nemojte prodavati Hitleru tregere, jer u Vavilonskoj kuli nema struje... Ja kažem Boro Jabučilo, dok ti ubiraš devize po Italiji, majka ti muze krave po Obrenovcu!... Dimovi, dimovi, prozor, vrata, zidovi — dupliram! Boro, Boro, vrati mi mojih pet hiljada dukata!... Ja kažem: redov Pera, drugopozivac, četiri puta miropomazan, i dva puta neosuđivan u kraljevačkom vojnom sudu u Ekslebenu! U Meksiku sveže okrečene kuće. Ja kažem: Pele, Pele, nemoj da igraš bos! Atomska levica Bore Jabučila, prvi jugoslovenski kosmos u satelitu!... Čovek Šoškić od gume izbacuje, prebacuje, zabacuje, podbacuje, odbacuje!... Bora Jabučilo, atomska levica, ubacuje, nabacuje. Svi na brdo, semenke u džep! Grickajte semenke i gledajte u kosmos! Medžedova baklava, sitna kao kocka u Balkanskoj ulici... Medžedova baklava u kosmosu četiri banke! Soliteri, soliteri, nema mesta u barakama...
Jedan od upečatljivih elemenata beogradskog folklora, Pera Zvezdaš se, u mojoj svesti, vezuje za čitavo jedno razdoblje naše istorije i naše brbljivosti. Među javnim ličnostima, Pera se isticao slobodom i nezavisnošću u nastupu; vikao je što ga grlo nosi, a šta je, kome i zašto govorio, nije se dalo ustanoviti. Bio je pronašao sadržaj koji se, bez opasnosti, u svakoj prilici može saopštavati: govorio je o fudbalu i fudbalerima. Tu je svakom dozvoljeno da misli i govori što ga je volja, da prorokuje i da preteruje. Osnovna nit Perinog pričanja često se kidala — provaljivale su predratne i ratne uspomene — da opet isplivaju časovi Zvezde i Partizana. U druga područja javnog života Pera je zalazio samo ovlaš; iako se govorilo da je lud, on je odlično znao šta se sme, šta ne sme doticati. Pokazivao je: o čemu se, i kako, bez zazora može ćaskati. O fudbalu i o malim nevoljama malih, nepoznatih ljudi (poslastičar Medžed, kasapin Pera).
Nevino i nezlobivo, brbljanje je Peru ipak kompromitovalo. Večiti diskutanti, referenti i koreferenti, kao i pisci određenih kritičkih tekstova, svojim brbljanjem postižu društveni ugled. No oni imaju i dodirnih crta s Perom. I veliki zvezdaš se, poput njih, obraćao čovečanstvu, to jest narodu. Ni njemu, kao ni njima, nije bilo važno razume li ga ko, sluša li ga ili ne sluša. Po tom shvatanju svrhe govorenja, reči, same po sebi, nemaju dostojanstva, značaja, ni vrednosti. Govornici ih stoga prodaju pošto su ih kupili, budzašto. Nije li to čitav jedan estetski i idejni program, onaj isti koji nadahnjuje pisce izvesnih tekstova iz kulturne i političke problematike? Ne pristaju li uza nj i mnoge druge javne ličnosti? Pera je govorio da bi samoga sebe čuo, da bi govorenjem odredio svoju važnost u životu. A šta drugo čine neki cenjeni javni govornici i pisci, čije su nam besede ponekad nerazumljivije i od Perinih poklika, i, uz to, neuporedivo dosadnije?
Diskutantska logoreja, za razliku od individualne, ili one "književne", ne izigrava živost, ne pada u veštačka uzbuđenja. Ona je ledena, trezvena, mrtva. Brbljanje bez poleta, po dužnosti, naročito je mučan oblik nasilja nad rečima. Ludost bar donekle može da ublaži glupost, da nas uveseli. No govoriti i besmisleno i dosadno, to sebi mogu dopustiti samo oni koji nikakva dopuštenja ni od koga ne traže. Pera je, barem, govorio sa zanosom; nije davio. Kad bi se oglasio, ljudi bi sa svih strana nagrtali i četili se. Zvanični govornici se trude da budu što dosadniji; valjda im se čini da će tako delovati ozbiljno i upućeno. Bitno je da se uzme reč, i da se, uzeta, što je moguće duže ne predaje. Šta se sve nije pokušavalo da se ova vrsta napasnika unekoliko ograniči, pa ništa. Ne pomažu ni opomene predsedavajućeg, ni unapred utvrđena ograničenja, ni iskašljivanja. Diskutant je s dobrim razlozima uveren da govoreći potvrđuje svoju društvenu korisnost, svoju pozvanost da objašnjava i predvodi. Dokazuje da je ovladao znanjem, da ume baratati predviđenim formulama. Reč je atribut vlasti, njeno oruđe; ona upravlja pojavama i životima. Imati, biti i govoriti postale su ravnopravne egzistencijalne odrednice: poslednja je važna koliko i dve prethodne. Uzimanjem reči govornik se izjašnjava za određeni sistem vrednosti i pogodbi. Pojedinac se toj igri može odupreti jedino ćutanjem. U tom smislu, negovorenje je rečito; ako je dosledno i uporno, ono se može smatrati poricanjem obredne brbljivosti.
Tu je, najzad, knjiška, književnička brbljivost. Ona ide od kozerskog ćaskanja o svemu i ničemu, do intelektualističkih nadmudrivanja. Poput Pere Zvezdaša, i književni brbljivac je zbog nečeg stalno uzbuđen. Moć asociranja u nj je veoma razvijena, i sasvim neusmerena. Tako se rađa obespućeni govor: ako je sve u vezi sa svim, tada ništa nije ni sa čim povezano. Bez predaha zanesen, literarni brbljivac najradije piše hvalospeve. Literatura je za nj jedan od načina da se u životu uspe. Hvali, da bi te drugi hvalili! Takav se pisac ni na čemu ne zadržava duže, niti o čemu razmišlja ozbiljnije. Kukavički dobronameran, ljubazan i ulagljiv, on godinama govori prijatne nesuvislice. No važno je da svi preživimo i poživimo, da jedni drugima izdelimo nagrade i počasti, i da, uz to, izbegnemo suočavanje sa sobom i vremenom.
Treba, doduše, reći da je književno stvaralaštvo teško zamislivo bez težnje ka slobodnom, pa i nekontrolisanom prosipanju reči. Uobrazilja se pokreće i tako što se verbalni okean uzburka. Ali snaga dara se meri po tome koliko se pisac neredu odupro, koliko ga je nadvladao, šta je iz njega izažeo. Među velikim piscima ima veoma štedrih, i onih do škrtosti obazrivih: na koju će se stranu ko privoleti, zavisi od temperamenta, obrazovanja, ukusa. Uostalom, mi ovde ne govorimo o velikim piscima — pa ni o piscima uopšte — nego o okoloknjiževnim brbljivcima koji nas zasipaju blagoglagoljivom kritičkom, esejističkom i komentatorskom prozom, doprinoseći opštem obezvređivanju reči. Pijano rasipanje reči utoliko više pada u oči što se o nekim drugim stvarima uporno i poslušno ćuti, da bi se o ovim, nevažnim, na sav glas brbljalo!
Metodom kojom su građeni izvesni automatski tekstovi u dadaističkom i nadrealističkom razdoblju počela se, u nas, koristiti kritička proza. Prizor neobičan, kad ne bi bio smešan, i svedočio o velikoj zbrci u glavama. Pometnja, izazvana nečednom lakorečivošću, uvukla se, s drugim lažima, u sve pojmove. Dobili smo nešto što je u isti mah nečitljivo i nepošteno; s rečima su počele da se izvode cirkuske tačke.
Pomešati odjeke baroknog, precioznog, impresionističkog i nadrealističkog postupka i stila mogli su samo oni kojima ni do kakvog stila nije. Tako su se namnožili tomovi tobože nadahnute, ili tobože učene kritičke proze, u kojima se ne govori ni o čemu. U to ćete se najbolje uveriti pokušate li da neki od tih ogleda, članaka ili osvrta sažmete, da sačinite ono što se zove résumé.
Izvod se sačiniti ne da, pošto autor ne kazuje ništa.
http://www.borut.com/library/texts/danojlic/brbljanj.htm
|
