|
Poslao: 04 Jan 2017 15:14
|
offline
- natrix
- Zauvek prijatelj foruma
- Pridružio: 21 Nov 2007
- Poruke: 2196
|
Hodočašće Svetome Savi
Ljubomir Simović
Evo u kakvom mraku ostaje svet
Kad se ugasi sveta vatra!
Po hlebu hvata se buđ, hvata se led
Po putevima punim blata.
U ovom mraku, množe se omče i kuke,
Svinjska kuga i međ ljude se širi.
U ovom mraku stavljaju na muke
I seku onog koji braću miri.
Sve što je krvlju kupljeno, glavom plaćeno,
U ovom mraku gubi cenu.
Što digne glavu skončaće, premlaćeno,
I izgoreće, u katranu i senu.
Umesto da se sabira, u saču
Kada ni bogovi ne opstaju sami,
Ono što se, vekovima rasipalo, ne rasu,
Rasuće se u ovoj zimi i tami.
Pa oko čega braća da se skupe?
Oko sveće? U sveći nema fitilja!
Oko lonca? U loncu nema supe!
A osim supe
Nemamo drugog razloga ni cilja!
U ovom mraku množe se oni što mogu
Da kupe sve, a ne mogu ništa da stvore.
U ovom mraku ribljih ruku i nogu
Biće dobro ako ne bude gore.
Iz ovog mraka, što trune i traje,
Ne čuje se poziv oslobodioca.
Odakle će se čuti, ako se ne čuje
Sa krsta, s točka, s Kosova, i s koca?
U ovom mraku,
Iz ovog surduka,
Ne vidi se dalje
Od hleba i luka!
Iz ovog mraka
Glas nam ne dopire
Ni do praoca
Ni do praunuka!
U ovom mraku, crveneći se, duvaju
Vetrovi iznad otrovnih reka.
Odojčad uče, iz majke, iz majčinog mleka,
Da osim smrti nema drugog leka.
Brate, koji si izmirio braću,
Sine koji si podigao oca,
Oče , čiji pepeo sinovi rasuše!
Doneo si nam seme vina, seme žita,
Al nema ko u zemlju da ga baci!
Napisao si, al nema ko da čita,
Znak u kome se sabiraju svi znaci!
Kamen temeljac dao si nam u šake,
Al ne digosmo bedem nasuprot sili!
Na Tvom smo grobu ostavili štake,
Al ne stigosmo kud smo naumili!
Paljeni opet i gonjeni hajkama brzim
Tražimo zaklon pod nastrešnicom Tvojom!
Ne dopusti da s groba Tvog otpuzimo
Na kolenima, vezanim kožom i čojom!
Ako Ti nećeš, ko će nas povesti,
Zakopane s rovcima i krompirima,
Putniče koji si bosim nogama dospeo
Tamo doklese ne dopire na krilima?
Lađo s koje se vidi Jerusalim!
Čaša vina,
Hlebe,
Sveto slovo!
Šljivo kraj izvora!
Ulje maslinovo,
Koje nas hraniš, i koje nam sijaš!
Čuj nas, sveti oče, koji odjekuješ
Od zvona i klepala koji traže spasa!
Kad ćeš nas čuti, ako nas ne čuješ
Danas, kad nemamo ni jezika, ni glasa?
Ponosna Pesma
Dobrica Erić
Ja pevam
grla čista
kao što drvo lista
pevam kroz lavež pasa
kao što pšenica klasa
pevam s grumenom zemlje u šaci
kao što Sin peva o Majci
i molim anđele
dečicu bestelesnu
da mi usliše i prime pesmu.
Ovo je moja jedina
i jevanđeljska Zemlja-Majka
moja Kneginja
moja gospođa varošanka
moja seljanka storučica.
A oko nje se digla halabuka i hajka
ko da je vučica
ko da je hajdučica.
S njom sam pola stoleća
cvetao i klasao
zrio i gnjio
pevao i plakao
i da sam juče umro
ne bih znao
da ovo nisu voćke kalemljene
ni polja lebna
ni potoci
već prerušene munje, vukovi i poskoci!
Nagrdiše mi zemlju
onoćiše mi dane
zatrniše mi sunce
pa se ježim i srdim
oljagaše mi ime i prezime
kuću i ukućane
al ja se opet ponosim što sam Srbin!
Kažu da sam divljak
i da nisam u pravu
što branim svoju kuću
svoj krst i krsnu slavu
A oni meni
u mojoj rođenoj Zemlji
udaraju međe
prekrajaju tapije
i pečate crvenim voskom
prozore, vrata, kapije.
Trpaju na moje pleće
svo belosvetsko smeće
i čekaju da padnem
da posrnem
ili bar da se zgrbim
ali ja stojim ko krst
ko Hristovo raspeće
i ponosim se što sam Srbin!
Ponosim, kažem,
ali u mom ponosu
nema poniženja prema drugima
gordosti ni poruge
Kad bi svi ljudi mogli
da se ponose onim što su
ne bi niko imao razloga da mrzi druge.
I samo što ponekad proškrgućem gnevno
ne bi li me čula planeta usnula
jer znam da nas čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!
Moja zemlja je ista onakva
kakva je uvek bila
Duša joj ko lebac
ko kiseljak starinski
Svakog je Ona tim lebom
dočekala i počastila
i ispratila, s poslacima
onako domaćinski.
Samo se više ne slažemo
sa onom Božijom besedom
Ko tebe kamenom, ti njega lebom
Promenili smo malo i mi
svoju čobansku ćud
pa ko nas lebom
mi njega lebom, medom i vinom
a ko nas kamenom
mi njega kamenčinom
I zato smo evo stali pred strašni sud.
Poabaše mi ruho
naružiše mi lice
oko srca mi lanac
na ustima katanac
uspavaše mi pčele i ućutkaše ptice
al ja se opet ponosim
što sam Srbin, Balkanac!
I samo što ponekad zabugarim gnevno
ne bi li me čula nebesa usnula
jer nas opet čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!
Samozvani mirotvorci što nas zavadiše
crnim tamjanom nam Zemlju okadiše.
Dušebrižnici bez duše i srca,
glavešine, glavonje i glavoseče bez glava
pobornici za ljudska prava i slobodu
pouzimaše nam ključeve svih prava
sad hoće i nasušni hleb
vazduh i vodu.
Đavolji sinovi i pasji sinovci
korov ištrkljao iz bolesne klice
srebroljupci
pravdomrsci
krivodelci
i drugi zlikovci
okrivljuju mene za svoje krivice.
Blate me, brate Ivo, za trojicu
muče me kao Malog Radojicu
ko Starog Vujadina sa obadva sina
Oće da me pretvore u makovo zrnce
Kradljivci istine i sunčevog sjaja
podmeću mi svoja kukavičja jaja
Tako postah neka napast neviđena
napastvujem dnevno tri stotine žena
pečem belu decu, pravim male Crnce
Sude mi za svoje grehe i zločine
i za sve ono što oni meni čine
Gospode, pogledaj ozgo iz plaveti
i zaštiti me od ovih aveti!
Moji mladi se čude
što se trujem i lečim
pesmom
psovkom
inatom
kao i moji stari
Šta bih ja drugo sa ovolikom tugom
Kriv sam jedino zato
što ne umem da klečim
(osim
da prostiš
pred ženom
kad radim one stvari)
a grešan što proćerdah
uz dert
i žal
i sevdah
onako vašarski
bećarski i ratarski
svoj stid kosovski
i ponos kajmakčalanski
Ali to ne shvataju ni preci ni potomci
golobradi starci i bradati osnovci.
Moj đed je bio domaćin čovek
u osvit ovog veka
Imao je vršalicu
vodenicu
valjalicu
tri lampeka
Moj otac je džambasio besne konje i karuce
A ja imam samo dušu
samo ovo ludo srce
što mi priča u grudima
o životu o ljudima
što mi peva
što mi plače
što se smeje
što me boli
što mi bije neprebolno
kao ono teško zvono
zvono crkve kralja Petra na Oplencu u Topoli!
I neću da budem sluga
ni žbir
ni udvorica
ni paž
Zato mi staviše na glavu trnov venac srama
A moja Zemlja je tek izašla iz jama
moja kraljica, obučena u pšenicu i raž,
moja velikomučenica Srbija
ukavežena, popljuvana i slana
Ali ja znam da je sve ovo jedna velika laž
i ponosim se što sam Srbin
Srbenda sa Balkana!
I samo što ponekad arlauknem gnevno
ne bi li me čula sazvežđa usnula
jer znam da nas čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!
(1993)
Braniću Srbiju i kad budem mrtva
(Ljiljana Žikić– Karađorđević
Poginula kao dobrovoljac VJ u neprijateljskoj agresiji 01.04.1999. godine na Kosovu.
Odlikovana je ordenom zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti, prvog stepena, iza sebe je ostavila šestoro dece.)
I kad umrem ja ću nogom opet stati
da stojim k`o hrabra i visoka stena
pogled će večno granicu da prati
ni grob mi neće reći da me nema.
Izniknuću svuda gde se miče cveće
gde vazduha ima i gde nema, tamo
za sve ću biti i za šta se ne zna
i za ono kol`ko možemo da znamo.
Stražar ću biti surovi i strašni
tuđin i lopov da stalno plaši
jer Srbin ne može da se zove robom
Srbija tu su svi vekovi naši.
Čuvaću granicu srpske zemlje moje
oprost za grumen neću dati nikom.
Moje će ruke hleb svakom da nude,
al` Srbiju nikad, to je sve što imam!
Ni ognjišta, groblja, ni dedove moje,
zbog njih će pogača i otrov da bude.
I kad umrem ja ću nogom opet stati
da stojim k`o hrabra i visoka stena
pogled će večno granicu da prati,
ni grob mi neće reći da me nema.
Ni grob mi neće reći da me nema!
Srbskoj heroini Ljiljani Žikić (Neven Milaković)
Otišla je tamo gde božuri cvatu,
U proleće rano, gelerom ranjeno,
mnogo više Vična stihu nego ratu,
Pred zlotvore stala pesnički stameno.
Ni koraka više legije demona,
Ne skvrnite moju Otadžbinu milu,
Spržiću vas jekom pećaršijskih zvona,
Sagoreću Simonidom vašu mračnu silu!
Ne gazite kosti Srbskih mučenika,
Iz Njihovih mošti raste rajsko cveće,
zastrašit’ me neće vaša zverska rika,
ni mrtvo mi srce propustit` vas neće!
Srbija je ovo, bedne kukavice,
Odavde do Neba i ravnoga Srema,
Kamen joj graničnik moje mrtvo lice,
Ni grob mi neće reći da me nema!
Odstupite nečastivi, ni koraka više,
Na uzglavlju mojem moraćete stati,
Tu munjama uklesano ćirilicom piše:
И МРТВА ЋУ МАЈКУ СРБИЈУ ЧУВАТИ..
Domovina se brani lepotom
Ljubivoje Ršumović
Domovina se brani rekom
I ribom u vodi
I visokom tankom smrekom
Što raste u slobodi
Domovina se brani cvetom
I pčelom na cvetu
Makom i suncokretom
I pticom u letu
Domovina se brani knjigom
I pesmom o nebu
Sestrinom suzom majčinom brigom
I onim brašnom u hlebu
Domovina se brani lepotom
I čašću i znanjem
Domovina se brani životom
I lepim vaspitanjem
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 04 Jan 2017 15:15
|
offline
- natrix
- Zauvek prijatelj foruma
- Pridružio: 21 Nov 2007
- Poruke: 2196
|
Prkosna pesma
Dobrica Erić
Ja
Rab Bozji
Srbin
sa prosedom bradom
izjavljujem dragovoljno
kroz lance i zicu
pred svedocima
Silom, Mukom i Nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!
Kriv sam sto sam neko
a ne niko i netko
Kriv sam sto u doba opsteg srbobrsta
idem u pravoslavnu crkvu
doduse poretko
i sto se krstim ovako
s tri prsta!
Kriv sam sto jesam
a treba da nisam
Kriv sam odavno
sto stojim uspravno
i gledam u nebo, umesto u travu
Kriv sam sto se drznuh protiv krivde
kriv sam
sto opet slavim svoju krsnu slavu!
Kriv sam sto pisem i citam cirilicom
kriv sam sto pevam, smejem se i psujem
a ponekad i lajem
Kriv sam i priznajem
da ne znam sto znam i da znam sto ne znam
Kriv sam, i da zavrsim
s najvecom krivicom
(pre nego sto se zacenem od smeha)
kriv sam tvrdoglavac
sto sam Pravoslavac
i Svetosavac i sto ne verujem
u sveti zlocin i oprostaj greha!
Kriv sam i gresan
dakle
sto postojim
i kad vec postojim i jos drsko stojim
sto bar ne priznam da ne postojim!
Ako to priznam
da sacuvam glavu
izgubicu casni krst i krsnu slavu
Ako ne priznam
crno mi se pise
ceo svet ce na moju Zemlju da kidise
Rulje bivsih ljudi
lopova i golja
copori robota i drugih monstruma
kidisace na moje vocnjake i polja
i na moju belu kucu pored druma
oko koje kao najlepse odive
cvetaju tresnje, jabuke i sljive.
Pa evo
priznajem i to
za spas roda
Ja vise ne postojim
skinite me s liste
Ja sam od sad samo
vazduh, svetlost i voda
tri elementa koja vam koriste
A ovo sto pred vama govori i hoda
to je ono sto vi od mene stvoriste!
Moja ruzna slika
ozverena lika
koju umnozavate u veceri i jutra
to je slika vase svesti i podsvesti
to nisam ja, spolja
to ste vi – iznutra!
Moj dusmanine sa hiljadu ruku
s hiljadu slugu i sluskinja lazi
ubrao si mi sunce ko jabuku
i radost cistu ko bulka u razi
Moji ce potomci piti jed i cemer
a tvoji vec piju gorku medovinu
za krvav novac kojim punis cemer
rasprodajuci moju djedovinu
Usud ce ti ludacku kosulju obuci
i tada ce se malo razdaniti
ili ce planeta od sramote puci
i sve nas u isti ambis sahraniti!
Mnogo ste vazne
Zemljo moja mila
Ti i Tvoje sestre
Istina i Pravda
cim se na vas digla ovolika sila
cim su na vas zinule
krivda i nepravda.
Rulje bivsih ljudi
ubica i golja
copori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje vocnjake i polja
i na moju belu kucu pored druma
oko koje kao najlepse odive
cvetaju lipe, jabuke i sljive.
Sta ce ovde dzihadlije
krstasi, farmeri
koji Ti cerece sinove i kceri
Mora da su cule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi.
Gospodo tuzioci
suci i dzelati
ispisali ste mi svoje zapovesti
po zenicama
najfinijem staklu
Sto teze zivim, lakse cu umreti
Zasli ste mnogo u noc poodmaklu
ali uzalud cete lincovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog cega cete goreti u paklu)
jer Ljudsko Srce
cudo nad cudima
nece da se primi u vasim grudima!
Mi se ne plasimo smrti
crne vuge
vec ropskog zivota i bolesti duge
Smrt je cesta pojava medj nama Srbima
kao sto su prolece, leto, jesen, zima
I nije strasnije
pogotovu danju
od suse, poplave, zemljotresa, mraza
kad je covek sretne na svome imanju
okadjene duse i svetla obraza.
Zlonamernici
siti i maniti
sve mi zabraniste u rodjenoj kuci
al ne moze mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem umiruci
a to se vama vise ne dogadja
ni kad svadbujete
ni kad vam se radja!
Postedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
kao vasi praoci sto su mog Praoca
Isusa Hrista Nazarecanina.
Ja cu da gledam
a vi zazmurite
inace ce vam se oci rasprsnuti
od sjaja mog lica
Samo, pozurite
Sto pre me razapnete
pre cu vaskrsnuti!
(1993)
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Jan 2017 15:17
|
offline
- natrix
- Zauvek prijatelj foruma
- Pridružio: 21 Nov 2007
- Poruke: 2196
|
Domovini
Branko Miljković
Iz "Smrcu Protiv Smrti" (1959)
-Gledali smo kako umiru stojeci oni koje volimo-
Nema pesme izvan istine
Volim te
I kada bi poslali na mene zivotinje sa praznim ocima
Volim te
I kada bi iz zemlje iskopali psa da laje na nas
Volim te
I kada bi mi buducnost premestili iza mene
I kada bi me ubili
Volim te
Odbrana zemlje
Branko Miljković
U srcu ljubav jaca od smrti
U glavi misao veca od glave
I to je odbrana zemlje
Strasni su ratnici pod zemljom, vijnici odbrane,
Zaliha snage spremna ako zivi klonu
I to je odbrana zemlje.
Velika rec ni iz srca ni iz glave
Vec iz zemlje ko biljka il cvet
Raste, i to je odbrana zemlje
Namuceno zrno misli cvet
Dan misli sunce
I to je odbrana zemlje
Koliko je zemlje iza nas
Toliko je snage u nama
I to je odbrana zemlje
Domovina
Dušan Vasilev
Domovina, to nije mrtva gruda
koja nas
gvozdenom rukom veže;
to je ljubav za oblak što plovi ovuda,
za
pesmu što se ovde razleže;
ljubav za klasje što bogato buja,
za
ruže što su na grobljima svele,
za tresak letnjih besnih oluja,
za
tugu ptica koje se sele.
Domovina, to su sve one spone
kojima
nas život za se spaja,
radost kad naša zvona zazvone,
toplota
majčinog zagrljaja.
Domovina, to su: želje, tajne,
magla što
preko polja plovi,
to su naše bajke beskrajne,
domovina - to su
svi naši snovi.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Jan 2017 15:18
|
offline
- natrix
- Zauvek prijatelj foruma
- Pridružio: 21 Nov 2007
- Poruke: 2196
|
Srbija
Oskar Davičo
Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi,
gledao sam sve tvoje oči, razumem sta kažu, šta kriju.
Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi,
ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju.
Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,
od noći, od sijerka koji se teško melje.
Ja sam u mlinu, sred buke
žrvnja, čuo sve tvoje želje
i brige tvoje, oj, Srbijo među pesmama među šljivama
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.
Pesmo tužna, meka si milošta
što plače kao krv grožđa, kao suza mosta,
kao onaj poljubac, onaj miris perja što utka
u gugutanje svoje gugutka.
Oj, milošto meka, klik si divlje plovke
nad jarom iz koje stasa
crveni ugalj sunca
u zrnu svakog klasa,
ali bosa pesmo gluve žalopojke,
kad prestaju pesme, kad počinju psovke?
Gladna ruke, slepe jadikovke,
kad će hajduk bune iz tebe da grune?
Psovke i psovke, ej, u čije zdravlje
zalud je oranje, zalud je letina?
Kletve i kletve, za čije je truplo kravlje
nabrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje,
bure u bune, za čije se zube lavlje
dimi od mleka ovca i dimi planina,
kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?
Kroz mukle lance dana, koža suvonjavih.
Svu su je proderali duboki rovovi bora.
Od rovovskog rata od zemlje poplavi
i skori se lice preko gladi - kora;
to lice što nije lice, ti dani što nisu dani,
ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;
trnje im ne može ništa i ništa - udari…
A svako od tuge za dan
kao vek čitav ostari
I zbrčka se, oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među brdima,
oj, Srbijo,
pesmo među narodima.
Tužna pesmo, majko stara,
brat nam je u taljigama dovukao iz grada
kamenu ploču, kamenog dinara,
za med našeg znoja, vino našeg rada.
A đikaju deca u lazigaćama, pod kosom,
u blatu, među svinjama, među patkama,
hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom, više postom,
više bajkama, uspavankama, više gatkama,
i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada
da gnev po cele noći do oblaka pali
bunom iz koliba, polja, vinograda,
pevajući srcem što sebe ne žali
niz sedmu rupu na krajnjoj svirali,
oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama u grudima,
oj, Srbijo,
buno među narodima.
Moji očevi
Aleksa Šantić
Moji su očevi iz onijeh strana
Gdje motika zvoni i gdje krasna bije;
Gdje znoj s čela kaplje i gdje ralo rije,
I tvrde se grude drobe ispod brana...
Moji su očevi iz koliba grubi',
Gdje se gusle čuju, pripovjesti, bajke,
Gdjeno djecu uče proste, dobre majke
Kam rođeni kako brani se i ljubi...
Moji su očevi sa timora tije'
Gdje gnijezdo svoje krstaš orô vije,
I sa vihorima bije se i tuče...
Moji su očevi buntovnici sveti,
Sa dušom oluja što hrli i leti,
I krlima zlatne raspaljuju luče...
Padajte, braćo
Đura Jakšić 1862.god.
Padajte, braćo! Plin'te u krvi!
Ostav'te sela, nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite sa sebe ropstvo i sram!
Ginite, braćo, junaci, ljudi!
Za propast vašu svet će da zna...
Nebo će plakat dugo i gorko,
Jer neće biti Srbina...
Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi --
Ta da smo braća -- oh, bože moj!...
Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen čas?
Ta zar bi tako -- oh, braćo draga!
Ta zar bi tako prezreli vas?
Prezrite bratstva, pokor i kletvu!
Što nebo dade, pogaz'te vi!
Ta nije l' grešno, nije li grozno --
Krv dece vaše gledamo mi!...
A gde je pomoć, il' suza bratska?
Il' "Juriš, rode, za brata svog!"?...
U veljoj bedi, smrti i krvi
Danas vas, same, ostavlja bog!...
Al' opet, grešan, grešno sam pevo --
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi -- kipi i čeka --
Al' ne da đavo... il' ne da bog
Mi znamo sudbu
Aleksa Šantić, Stevanu Sremcu
Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi -
Bog je slobodu dao za čovjeka.
Snaga je naša planinska rijeka,
Nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati svikô -
U svojoj smrti da nađe lijeka.
Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!
Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Jan 2017 15:19
|
offline
- natrix
- Zauvek prijatelj foruma
- Pridružio: 21 Nov 2007
- Poruke: 2196
|
Ne dajmo se!
Jovan Sundečić (1825- 1900)
Ne dajmo se!...dok nam tople krvi
Ciglo kapca po žilama mili,
No svak nastoj neka bude prvi,
Kad je nužda odupr’jet se sili,
Koja grozi da nam zlobno smrvi
Sam amanet narodnosti, ili
Da napr’jetku, kom smo već potekli,
Bude klanac da ga ne bi stekli.-
Ne dajmo se!... sinovi smo slave,
Kr’jepka srca, prem mlađane snage:
Što nas većma protivnici dave,
Protivnici narodnosti drage,
Srčanije još takove lave
Susretajmo, i na naše vrage
Oborimo i str’jelu i groma,
Rad’ obrane imena i doma.-
Ne dajmo se!...udes vječan nije;
Bio gvozden ma budi koliko,
Nije vječan. – Kašnje ili prije,
Cvjeće cvati, kud bješe poniko
Trn i korov da se po njem’ vije
Kivna guja, a ne drugi niko. –
Udes mjenja; ali što nas tište
Više boli, stalnost viša s’ ište. –
Ne dajmo se!...ovaj izraz sami
Postavimo na zastavu sveta,
Pa dušmanin nek se onda mami,
Neka riga i žuč svoju kletu:
Aja! neće odprvati nami,
Niti našem k budućnosti letu…
Bog je reko da se utre zloba,
Da se i mi dignemo iz groba. –
Ne čuva se tako obraz i poštenje
Aleksa Šantić
Ne čuva se tako obraz i poštenje!
Ko hoće da narod i vodi i brani,
Taj u duši vječno muški ponos hrani, -
On ne puzi, on se uz Golgotu penje.
Zastavu ti svoju bješe narod predô,
I za tobom pođe i u borbu stade,
Al' ti eto, vođo, posrnu i pade...
Gdje ti oči bjehu? Što nijesi gledô?
Zar ti što do juče bješe orô smjeli,
Ti u kog je vjera založena bila,
Zar blatom da sada kaljaš svoja krila?
Pred tiranom našim da poklekneš, je li?
On ti pruži časti, on te u vis diže,
A do juče, znaš li, s njime si se klao!
Gdje je ljudski ponos? On je eto pao -
Prevaljeni soko u prašini gmiže.
Može li ti narod prostiti to djelo?
Jesu li to puti duša svijetlijeh?
Ne, to je znaj, vođo, jedan teški grijeh
I ljaga što kalja junakovo čelo.
Ne čuva se tako obraz i poštenje!
Ko hoće da narod i vodi i brani,
Taj u duši vječno muški ponos hrani, -
On ne puzi, on se uz Golgotu penje.
Nek vidi dušman
Vladimir Vasić 1863
Što ćutiš, ćutiš, Srbine tužni?
Protrljaj oči, slava te zove,
Slava te zove na crno groblje,
Na ono tužno Kosovo polje.
Ta da li živiš, ta da li čuješ
Tu crnu kletvu, taj uzdah teški?
Da li još pamtiš, da li još znadeš
Za onaj bojak, bojak viteški?
Grešniče teški, trgni se, tresni
Lancem o zemlju, nek mine mrak!
Nek dušman vidi, nek dušman čuje
Da Srb još živi, da je junak!
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Jan 2017 15:20
|
offline
- natrix
- Zauvek prijatelj foruma
- Pridružio: 21 Nov 2007
- Poruke: 2196
|
Koliko muka
Ljubodrag Obradović
25.04.1999. godine
Koliko muka još da izdržimo,
koliko suza majke da proliju.
Crni oblaci svest bi da prekriju,
za slobodu mi se borimo.
Svi imamo svoje snove
i znamo da ih imaju i drugi.
Sloboda sad svako biće zove,
za slobodom danas svako žudi.
Koliko vetra još da produva,
koliko oluja da protutnji.
Srbija se danas razumom čuva
i prkosom, umesto crnih slutnji.
-Izrodi -
Vitomir Pušonjić
Po vladinim i nevladinim organizacijama
Neki sumnjivi Srbi pričaju šta bi sve hteli
Začudo da još uvek i takvi postoje među nama
Posle svega što smo od palog sveta preživeli
Umesto osećaja puni pameti i tuđinske ideologije
Hvale Zapadnu silu i neku nakaznu slobodu
I kao teška božija kazna ili greška biologije
Bezočno pljuju po srpskom zgaženom i poniženom rodu
Ali kad se pogled unazad kroz istoriju vrati
U vremena ropstva ili prividnih sloboda
U svakom dobu sreću se bezbrojni falsifikati
U vidu raznog otpada izdajnika i izroda
Kada zlo ovlada za teških i mutnih vremena
Te se načisto poremete božanski tokovi stvari
Bez obzira što niču iz naših klica i semena
Taj nesoj još sa rođenjem koren svoj izda i prevari
Prazno i tanko u duši a bez vrline i kreposti roda
To sopstvene snage nema da živi i da se brani
Kadro samo da se jačem bestidno poturi i proda
Pa makar i hulji ako će da ga kao živinče hrani
Neprijatelji kad pritisnu a s njima muke i nevolje
Taj tanjež sam otpada od korena i svega svoga
Te prione uz tuđina kao uz nešto vrednije i bolje
A srpsko sve zgazi počev od imena do samog Boga
Postaju azijati evropejci komunisti ili globalisti
Bezočno časne pretke gazeći i njina svetilišta
Ali pod svakim imenom svi ti izrodi su isti
Jer su suštinom svojom uvek jedno veliko ništa.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Jan 2017 15:22
|
offline
- natrix
- Zauvek prijatelj foruma
- Pridružio: 21 Nov 2007
- Poruke: 2196
|
Himna pobednika
Jovan Dučić
Pobeda će preći sve puteve naše,
I oglednuti se u dnu sviju reka;
Umirućim dati kap iz svoje čaše,
A novorođenim kap otrovnog mleka.
Ova ista polja što krv jednih žali,
Urodiće drugim pricescem i hlebom;
I trag ovih istih što su danas pali,
Videće se sutra kako svetle nebom.
Jer docnije krupni ognjevi da planu,
Treba iskra onih što umru u sjaju;
Samo zore koje iz očaja svanu,
Prikažu grob pretka i put naraštaju.
Jer je otadžbina samo ono kuda
Naš znoj padne gde je krv očeva pala;
I plod blagosloven rađa samo gruda
Gde su mač zarđan deca iskopala.
Samo buktinjama zbori se kroz tmine;
U zrcalu mača budućnost se slika;
Preko palih idu puti veličine;
Slava, to je strasno sunce mučenika.
Večnoj Srbiji
Jovan Dučić
Čuvaj se, moj rode, svojih stranputica,
Jer put neizvestan uvek je put vražiji.
Ne boj se jastreba nego kukavica,
Ne boj se lažova nego njine laži.
Bog neka te spase tvojih spasilaca,
Na svakome uglu ima ih po jedan.
Prezri mudrost glupih i glupost mudraca!
Nož tvog izdajnika biće uvek žedan.
Kao grom ćeš naći svoga puta,
I kao nit zlatna probiti kroz stenu.
Zar hrabrost poltrona da ti snagu sputa,
I da nož zločinca prospe zadnju venu!
Kosovski vitezi prvi put su znali
Za vojsku ubica što će da ih srete:
Za gnusno junaštvo onih što su klali
U postelji starca, u kolevci dete.
Zastavu ideje u ruci podlaca!
Mesto mač što svetli, uvek nož što para!
Borca što se blatom mesto kopljem baca,
Junaka što pljačka i žreca što hara!
Zastavu u sramni zločin zamočenu;
Slobodu u senci tuđih bajoneta;
Otadžbinu celu u pljačci i plenu;
U krvavoj ruci gde je pričest sveta.
Prezri ljubav podlih i bratstvo ubica.
I reč verolomnih i čast klevetnika!
Nosi, rode slavni, taj mač bez korica -
Znamen krstonosca i Božjeg vojnika!
Da bi štit Ahilov bio slave veće,
Sam Bog Hefaistos ode za kovača!
I ti, rode srpski, znaj da nikad neće
Nož ubice stići dužinu tvog mača.
Znaj samo iz krvi heroja se rađa
Zvezda putovođa za daleke pute...
Vetrom neba ide mučenička lađa,
Suze su nevinih do neba dignute...
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Jan 2017 15:23
|
offline
- natrix
- Zauvek prijatelj foruma
- Pridružio: 21 Nov 2007
- Poruke: 2196
|
Jevropi
Đura Jakšić
Tebi da pevam - tebi, tiranko!
A duh mi mori otrov i gnev;
Uvreda tvojih žaoci jetki
Potpaljuju mi plemenit spev.
Milionima narodi pište,
Milion grudi prosipa krv -
Milionima pale kućište,
Milion ljudi gmiže ko crv.
I milioni dolaze smerno
Jevropi gordoj na holi sud:
"Ne može više, raja ne može
Snositi jaram, mučiti trud!
Tiran nas gazi, sramoti žene,
Useva naših otima plod.
Presudi, smerna, da l' život može
U takvom igu nesrećni rod?...
Izginućemo!...
"Pa izginite!"
Podsmeha tvoga gordi je zbor.
"I ginućemo, ginuti slavno -
Il' mačem preseć Gordijev čvor!
Izginućemo - ali slobodni,
Jer Srbin neće da bude rob!
Tamo daleko, na svetom groblju,
Potražićemo život il' grob!"
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Jan 2017 15:23
|
offline
- natrix
- Zauvek prijatelj foruma
- Pridružio: 21 Nov 2007
- Poruke: 2196
|
Nad Beogradom
Vojislav Ilić
Spomeniče nemi prohujalih dana,
Zašto ti je čelo sumorno i tavno?
Da l' se sećaš, možda, krvavih megdana,
Što digoše u zrak tvoje ime slavno?
Il' grobove brojiš tuđinskih sinova,
Što padoše redom pod zidine tvoje,
- Zaneseni čarom osvajačkih snova
Daleko od krila domovine svoje?
Jest, i sada često, kad te kroz noć gledam,
Ukažu se ljudske gorostasne seni:
S razmrskanim grudima, sa čelima bledim,
I usnama hladnim u krvavoj peni...
I ja slušam šapat nepojmljivog zbora,
Šapat koji tiho umire i tone...
To je, možda, izraz dubokoga bola?
To su, možda, reči koje kletvom zvone?
O, kolevko snova, nadanja i muka
Zariveno leži u kamenu tvome,
Što ih sruši smrti oružana ruka
U danima slave, u pomamu svome!
I ti jošte živiš!... Tvoju sedu glavu
Ne položi u grob tako burno vreme!
Možda čekaš snova poništenu slavu,
Taj bleđani prizrak budućnosti neme?
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Jan 2017 15:24
|
offline
- natrix
- Zauvek prijatelj foruma
- Pridružio: 21 Nov 2007
- Poruke: 2196
|
Balkanac
Desanka Maksimović
Ne stidim se što sam,
kako vi velite,
varvarin sa Balkana,
tla prljavštine i bure.
Čujte sad,
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.
Vi prvo ispitujete i sumnjate,
daleki ste i od rođenih sinova,
za trpezu svoju
ne posadite svakog tuđina;
vi možete da pijete
a da svakom ne pružite
čašu vina.
A kod nas su još stari običaji grubi:
mi puštamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se još i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine;
kod nas svaki čovek ima
čitavo pleme
prijatelja i rodbine.
Vi, doista, imate
nekoliko miliona Hristovih kipova,
na svakog čoveka po jednoga,
imaju ga drumovi i polja, apsane i škole;
a kod nas, kad ljudi veruju u Boga,
u sebi ga nose,
i tiho mu se,
skoro u snu, mole.
Vi, istina, za svaki kut života
imate sprava i mašina,
sve ste sračunali i sve znate;
izumi su vaši za divljenje;
a mi još imamo starinske alate,
ali sve je kod nas još zdravo
i prirodno kao glina:
i umiranje, i rađanje, i življenje.
Vi imate čitave zbirke
pravila i nauka o slobodi,
o svemu se kod vas piše i pripoveda;
ali mi i po nepisanim zakonima
slobodno živimo
i nekog prirodnog držimo se reda,
slično ognju, vetru, i vodi.
Kod vas je, zbilja, sve tačno propisano,
kako se jede, govori, oblači;
a mi, kad govorimo, vičemo
i mašemo rukama,
i čorbu glasno srčemo,
i u rukavicama smo kao na mukama.
Sve je kod nas zaista prosto:
obuću nosimo od svinjske kože,
puno je kod nas seljačkih
navika i stvari;
i kraljevski preci naši
doista su bili govedari.
Narod naš, zbilja, u gnevu može da kolje,
ruši i pali;
ali mi nismo oni što smišljeno tlače,
mi ne smatramo da je svet celi
naše polje;
mi ne bismo podneli
ni urođenik prašumski da zbog nas plače;
duša nam je prostrana,
iako smo brojem mali.
|
|
|
|
|
|
