|
Молим. Код нас имаш неколико одличних тема о акцентуацији и прозодији уопште. У српској језичкој (књижевној) норми акценат је веома опширно и темељно обрађен. Разлога има много, а ја ћу их свести у неколиким цртицама :
-Наш акценат је мелодијски и веома је богат . Имамо четири акцента и два акценатска знака (генитивни, постакценатски знак и атонирани, ненаглашени знак).
-Наш језик има чак шест дијалеката (од тога онај основни, херцеговачко-подрињски, има још неких нијанси у себи, због дужине и конфигурације подручја) и сви ти дијалекти имају своја одступања и специфичности.
-Посебну област представљају хомониме (са својим подврстама), где одлучујућу реч у разликовању значња игра управо акценат.
Ето, то је само делић разлога због којих су наши акценти толико интересантна и сложена област.
ПС
Опште је познато да наш акценатски систем постаје сиромашнији како се помера према истоку и југоистоку Србије, а да је најразвијенији и најбогатији у језичкој основици (херцеговачко-подрињски крај). Разлози су бројни, али се могу свести на етно-географску слику: оно што је наша западна граница, налази се у средишту књижевног говора који се (заједно са ијекавицом) протеже кроз готово целу Босну и Црну Гору. Супротно томе, акценатски систем истока и југоистока Србије трпи утицаје ближих и већих језика (пре свега бугарског, а затим и румунског), па тако долази до изједначавања дужина и сиромашења акценатских вредности. С тим сиромашењем долази и до ерозије падежног система (одсуство акцента поједностављује неке облике, претварајући косе падеже у нормалне). Оно што је у бугарском изговору нормално (експираторни акценат) код нас је то грешка . Пример: уместо да се реч кашика акцентује са дугоузлазним на првом слогу, он прелази на средњи слог и ствара експлозију гласа на самогласнику И. КашИка...Али без тонске вредности.
|
