offline
- Же
- penzioner
- Pridružio: 20 Maj 2012
- Poruke: 56
- Gde živiš: Niš
|
ТЕЛЕВИЗИЈА – ПУЦАЊ У ЈЕЗИК
ПАРЧЕ ЖИЦЕ СРПСКОМ ЈЕЗИКУ КОПА ГРОБ
Деца данас више времена проводе уз телевизор него уз своје родитеље, што доводи до вишеструке штете. О здравственој и психосоцијалној страни ове несреће нећу говорити, него о новом злу које је донело зурење у телевизор – о кварењу српског језика! Деца „матерњи“ језик не уче од родитеља, родбине, комшија, него од – телевизора. Техничка страна телевизије, телевизија као технички изум – употреба електричне струје за пренос слике и тона на даљину – је на понос људском роду. Програмска страна телевизије, поготово њен информативни и забавни део је – понижење за људски род. Телевизија је ексер укуцан у људски мозак. Телевизија је електронски чобанин који свом газди чува овце. Газда је онај који телевизијом располаже; чобанин је онај који програм уређује; овчарски пси који држе овце на окупу су глумци, певачи, водитељи, спортисти и друге ТВ звезде и звездице, а овце су они који телевизију гледају. Наш лингвиста Павле Ивић је пре четрдесетак година поручивао народу да „иде у позориште, слуша радио и гледа телевизију да би изоштрио свој осећај за правилан и леп изговор“. Добри професор се позоришта ни данас не би постидео, али радио, а поготово телевизија би му изашли на нос, јер су данас постали гробари српског језика а не „пример за угледање“.
Једна од најстрашнијих последица утицаја телевизије на масе је и – упропашћени српски језик, који је постао следећа жртва телевизијског жрвња, парног ваљка и цунамија. Некада су Срби сисали мајку, одрастали уз мајку и од мајке учили језик, који се зато и зове матерњи језик. Данас Срби сисају телевизор, одрастају уз телевизор и од телевизора уче језик, телевизијски језик, жаргон, наказу од језика. Ако би се у народу појавила нека зараза, лекари би сигурно организовано, као струка, па чак и као појединци, осетили да не смеју да ћуте, и да морају покренути акцију за заштиту становништва од опасности. При појави беснила, макар и само међу дивљим животињама, ветеринари би сигурно, чак и као појединци, а камоли организовано, нешто предузели да се помогне становништву и домаћим животињама. При појави наглог повећања радиоактивног зрачења (Чернобиљ, и сл.) људи из одговарајуће струке сигурно не би седели скрштених руку и сигурно би нешто учинили да се народу помогне, бар објашњењима и саветима, уколико би њихове даље могућности биле ограничене. И тако даље. Међутим, овде треба отворено рећи да српски језик више нема ко да брани. Он је препуштен на милост и немилост „новинарима“, телевизијском стампеду и – телевизијским говорницима!
Зашто данас уопште постоје стручњаци за српски језик? Чему они служе? Зашто они уопште устају из кревета? Ко има било какве користи од тога што су они устали из кревета, и ко би уопште приметио и када они не би ни устали из кревета? Стручњаци за српски језик као да нису из српског народа. Они се не мешају у свој посао јер и не маре за српски језик. За разлику од лекара и ветеринара, који сматрају да не би смели да ћуте, српски лингвисти сматрају да морају да ћуте, јер им се тресу гаће од страха да их неки језички усранко не исмеје као „заостале и неспремне да прихвате неминовне промене у језику“ које диктирају политичари, трговци, појава нових технологија и мутави новинари и телевизијски водитељи. Замислите професионалног ватрогасца који дође у школу по своје дете, у школи примети пожар, узме дете за руку, одведе га кући и – мирно отпутује на годишњи одмор. Стручњаци за српски језик су ватрогасци на годишњем одмору! Око њих ужас, а они и даље мирно гледају телевизију, грицкају семенке, и нервирају се кад их узнемиравају због стања у српском језику.
Комунизам је у разним областима људске делатности постигао различите резултате. У неким областима је оставио пустош, а у неким се показао као недостижан у односу на све друге дотадашње друштвене системе. Само у комунистичким земљама су неговани фолклор, народне песме и игре, које по својим уметничким вредностима не уступају ни једној другој области уметности. Ко још међу Немцима и Французима уме да препозна своје народне песме? Још ћете добро проћи ако вас не исмеју кад им поменете те беспослице. У комунизму је очување бисерâ народне уметности било предмет организоване бриге државе, у другим системима на те некорисне ствари људи неће да губе време. Када је комуниста Властимир Павловић Царевац чувао стражу испред микрофона Радио-Београда, ту су могли да приступе само славуји. Данас тамо доспева онај који то може да плати. Када су комунисти бирали спикере за радио и телевизију, имали смо Бранислава Сурутку, Драгу Јонаш, Миодрага Здравковића, Љиљану Марковић, Жарка Обрачевића, Душанку Стојановић. Људе који су представљали репрезентативни узорак, еталон, јединицу мере за исправност, тачност и лепоту изговора нашег матерњег језика. Данас тамо доспевају они који су пријатељи власника или генералног директора; којима је важније да покажу да су учили енглески, него да су учили српски. Спортски коментатори из времена комуниста Владанко Стојаковић и Драган Никитовић су били једноставно – отмена господа, у најплеменитијем значењу те речи. На располагању гледаоцима, дискретно присутни и – корисни. Данашњи спортски коментатори су прави друмски разбојници, хијене, гладијатори, силеџије које сматрају да су гледаоци кривци којима они треба да „покажу њиховог бога“; скоројевићи који мисле да су гледаоци укључили телевизор због коментатора, а не због утакмице, и који спортски пренос користе за своју личну промоцију, па се преслишавају из енглеског језика, позирају са изразима. Важни су сами себи, а језик којим говоре показује њихов презир према гледаоцима. Коментатори тениских мечева више говоре енглески него српски. Једва чекају прилику да за неки ударац кажу како се зове на енглеском језику, да покажу да су се „уписали“, да „спадају“, да „нису изостали“. Није важно који је резултат на терену, него је важно какве изразе изговарају ти насилни усрећитељи – унесрећитељи, који мисле да се вредност коментатора изражава бујицом речи у јединици времена, и да коментатору није дозвољено да једноставно – заћути. Неподношљиви су већ као појединци, а сада их је увек – по двојица. Надвикују се, један другом упадају у реч и сматрају за личну увреду док онај други говори.
Данас када је телевизија у приватним рукама, више нема организоване бриге о језику и изговору ни контроле спикерâ и водитељâ. Власници телевизијских станица људство запошљавају по принципу сродства, познанства па и полног одабирања, а не по критеријуму способности и стручности. Некада су новинари умели да мисле својом главом и водили су рачуна о језику. При појави речи „дизајн“ у страним језицима, прво су ставили прст на чело и одлучили да пред народ изађу са изразом „индустријско обликовање“, што је прелеп и тачан превод ове француске речи коју су Енглези/Американци по свом старом обичају претходно – покварили. Данашњи „новинари“ су обични преписивачи који додуше имају прст, али – нису комплетни! Они сматрају да Американци одређује све на свету, па чак и – српски језик!
(Следи наставак са примерима какве последице по језик су оставили телевизија и „новинари“ који имају прст али нису комплетни.)
|
Нама нико није крив што смо помешали све жабе и бабе овога света. Како нам је било лако да латинску скраћеницу преведемо у енглеску!!
. А шта ли ће тек бити када добијемо "персоналне асистенте"?
