Јој, немушти преводиоци који запињу и лупетају зарад језивог незнања матерњег!
Кад се дода оскудна општа култура, па главна узданица буде гугл малени, ето туге.
Зар је само мени ван памети да су легије Вару масакрирали "Немци" место Германа?
Или су то били од Совјета индоктринирани житељи ДДР, док су они други били , брате, мсм, ОК.
Dopuna: 20 Feb 2020 12:57
Читам "Звона старог Токија" од Ане Шерман, Лагуна, 2019.
Преводилац је дама. У преводу ауторка описује кафу "... која је јетка као киселина из батерија".
Колико се неко ко нема појма (ја) дознаје, мислила је на акумулаторску киселину, или су батерије процуреле?
Malo kasnim, ali evo prevoda.
Ana Snjegina. Prevod, (uglavnom) svima poznat:
Citat:– Selo je, dakle, naše – Radovo,
kuća, otprilike, dvesta.
Svakom, ko mu se pogledom radovo,
prijatna su naša mesta.
Bogati smo šumom i vodom,
imamo – pašnjaka, njiva.
Svu okolinu, pod svodom,
topola sama pokriva.
Od važnosti nam – niko nije bolovo,
pa, ipak, srećni smo bezumno.
Kuće nam pokriva pleh i olovo,
svak ima baštu i gumno.
Svak ima kapke šarene, ko jaja,
o praznicima – meso i kvas.
Nije zalud nekad pisar-policaja
voleo da malo posedi u nas.
Prevod u Lento izdanju:
Citat: - Naše je selo, zna se - Radovo.
Kuća, k'o velim, dvesta.
Namernik uvek svraća rado
Do ovog pitomog mesta.
Bogati mi smo šumom i rekom,
Ima pašnjaka, ima polja.
I svuda, uzduž i popreko,
Ižđiklala topola.
Nismo od onih važnih, pa lepo,
Al' život nam barem nije škrt.
Kuće prekrivene limom, crepom,
U svakoga gumno i vrt.
U svakoga novi kapci u boji,
O prazniku meso i kvas.
Sav pristav sreski, često, to stoji,
Znao je da se gosti kod nas.
Meni drugi prevod deluje kao previše bukvalan. Moguće da je to zbog toga što sam navikao na drugi, ali meni tu nešto fali... Moguće da je to zato što će meni ova pesma uvek ostati u sećanju onako kako su je izveli Rale Damjanović i Vuk Bojović (nekoliko stihova), isto kao i Crni čovek, ali nigde ne mogu naći tu emisiju, a do skoro je bila dostupna na YouTube-u.
blake ::Blago tebi...
Valjda me neće zbog izborne šutnje:
"Plenković o izjavi Grabar-Kitarović"
"Plenković potpisao za predsjedničku kandidaturu Grabar-Kitarović"
"Kosor i Lalić pokopali Grabar-Kitarović"
"Kosor odgovorila Grabar-Kitarović "
"Vučić: "Tražio sam od Grabar-Kitarović"
Ово је лако објаснити: незнање ствара несигурност, а она води у грешке. И то је то. Са задовољством сам гледао изборно вече за хрватског председника које је било достојанствено, па на моменте и духовито...Осим што је изостајала конгруенција женских имена. Тек толико.
Dopuna: 25 Feb 2020 21:18
ivance95 ::Malo kasnim, ali evo prevoda.
Ana Snjegina. Prevod, (uglavnom) svima poznat:
Citat:– Selo je, dakle, naše – Radovo,
kuća, otprilike, dvesta.
Svakom, ko mu se pogledom radovo,
prijatna su naša mesta.
Bogati smo šumom i vodom,
imamo – pašnjaka, njiva.
Svu okolinu, pod svodom,
topola sama pokriva.
Od važnosti nam – niko nije bolovo,
pa, ipak, srećni smo bezumno.
Kuće nam pokriva pleh i olovo,
svak ima baštu i gumno.
Svak ima kapke šarene, ko jaja,
o praznicima – meso i kvas.
Nije zalud nekad pisar-policaja
voleo da malo posedi u nas.
Prevod u Lento izdanju:
Citat: - Naše je selo, zna se - Radovo.
Kuća, k'o velim, dvesta.
Namernik uvek svraća rado
Do ovog pitomog mesta.
Bogati mi smo šumom i rekom,
Ima pašnjaka, ima polja.
I svuda, uzduž i popreko,
Ižđiklala topola.
Nismo od onih važnih, pa lepo,
Al' život nam barem nije škrt.
Kuće prekrivene limom, crepom,
U svakoga gumno i vrt.
U svakoga novi kapci u boji,
O prazniku meso i kvas.
Sav pristav sreski, često, to stoji,
Znao je da se gosti kod nas.
Meni drugi prevod deluje kao previše bukvalan. Moguće da je to zbog toga što sam navikao na drugi, ali meni tu nešto fali... Moguće da je to zato što će meni ova pesma uvek ostati u sećanju onako kako su je izveli Rale Damjanović i Vuk Bojović (nekoliko stihova), isto kao i Crni čovek, ali nigde ne mogu naći tu emisiju, a do skoro je bila dostupna na YouTube-u.
Ти си у праву. Веруј када ти то каже срећник који највећу светску литературу чита и доживљава у оргиналу. Са Чеховом сам лако изашао на крај (да не верује човек, можда зато што и ја волим кратке приче да пишем), али кад сам узео да препевам једну Јесењинову песму ("Вечер черные брови насопил") ископлексирао сам се као сироче....А онда сам се сетио како је чак и један велики Винавер критиковао Пешића због слободе превода, а Пешића нису успели да надмаше ни Бертолино ни Марковић.
Dopuna: 26 Feb 2020 21:31
Ево мене , бескрајно дрског. Лако је било превести Чехова. То је прича. Не тражи силаботонику (тако Руси зову римовану поезију). Огромно позоришно искуство и знање (да не умирем сад од скромности) и честе посете Русији учиниле су своје.
Е, али ово је поезија, и то не било каква него Јесењинова. Дете са села, као наш Добрица Ерић, писао је градску поезију , поезију градских мотива, тако да је за преводиоце целог света био енигма. Бонвиван, прави господин из кога је село давно изашло, али то није шумадијско, већ руско село; оно је оставило у њему најлепши део душе, а писменост је учинила остало.
Е, хајде се ти с тим избори! Тешко су га прихватали и његови савременици Блок, Маријенгоф, а ривалство са Мајаковским је било већ традиционално и љупко.
Све у свему - Пешић је открио образац - ''не снимать'' - не преводити буквално (снимати, спуштати ред по ред) већ тражити грађанску мисао у тој осећајности и рефлексији.
Ево ме, како рекох, разапните ме, али ја сам покушао...
Оригинал:
"Вечер черные брови насопил"
Вечер черные брови насопил.
Чьи-то кони стоят у двора.
Не вчера ли я молодость пропил?
Разлюбил ли тебя не вчера?
Не храпи, запоздалая тройка!
Наша жизнь пронеслась без следа.
Может, завтра больничная койка
Упокоит меня навсегда.
Может, завтра совсем по-другому
Я уйду, исцеленный навек,
Слушать песни дождей и черемух,
Чем здоровый живет человек.
Позабуду я мрачные силы,
Что терзали меня, губя.
Облик ласковый! Облик милый!
Лишь одну не забуду тебя.
Пусть я буду любить другую,
Но и с нею, с любимой, с другой,
Расскажу про тебя, дорогую,
Что когда-то я звал дорогой.
Расскажу, как текла былая
Наша жизнь, что былой не была...
Голова ль ты моя удалая,
До чего ж ты меня довела?
Мој превод:
Намргодило вече обрве своје
Намргодило вече обрве своје.
Нечији коњи напољу стоје.
Нисам ли јуче пропио младост ?
Љубави праве изгубио радост?
Узалуд се чујеш окаснела тројко
прошао је без трага живот наш.
Можда сутра разболим се горко
и у болничкој соби да умрем баш.
А можда све другачије крене
у болницу да се и не вратим
да слушам птице, кишу и шумове
да се више не мучим и патим.
Одбацићу и све мрачне силе
што су ми кројиле несреће.
Твој лик насмејани, твој облик мили
само он ми избледети неће.
Па ако и другу заволим
чак и с њом, другом вољеном
причаћу о теби, мила моја
да сам тебе само ја звао љубљеном.
Како су нам протицали дани
и какав је био живот без живота
помућена, луда главо моја
до чега ме довела жарка љубав твоја.
Наравно да сам , поред смисла, морао да водим речи и о метрици. Српској, наравно.
Мене је ово инспирисало. Изванредна серија о једином до сада доказанаом екстрасенсу, Волфу Месингу. Његов колега говори Јесењина, у то време проскрибованог.
Могуће. И приватљиво. Мени је само на том месту наша версификација правила проблеме. Прихватам предлог. Но, да сачекамо уколико још има коментара, па ћемо то лако убацити. Ово је, наравно, још један доказ колико се поступак препева разликује од превода. Хвала ти!
ПС
Мислио сам да на нашем форуму никог нема да скине паучину...
Dopuna: 27 Feb 2020 11:50
Својевремено (као да је то било пре хиљаду година) београдска ''Просвета'' је 1967-1968. учинила капитално дело - штампала је школску лектиру за све разреде гимназије. То су биле књиге прибличног формата 20 х 12 центиментара, беле, меког повеза, са усправном бордо елипсом у којој је уштампан назив дела. То сада изгледа као научна фантастика, али ми јесмо били озбиљна држава. Данас се књиге купују на трафикама, а ко их пише, знате већ и сами - Мими Оро, Јелена Бачић и слични.
Зашто спомињем ту едицију, осим што је , за садашње услове,то пословни и образовни подвиг?
Зато што су сви страни песници који су ушли у нашу школску литературу штампани компаративно! Једна страна оригинал (лева), а превод десна! Могли сте да пратите оригинал и да учите језик, али и препев, превођење. Ето, ту сам се учио занату. На време.
Иначе, прихватам предлог за измену и убацујем га.
Истина је да он у том стихз износи дилему, пита сам себе (''нисам ли ја то јуче пропио младост'') али ово твоје решење нуди бољу метрику. Шта ћеш више за једног рецитатора кад на то налети...
Imam nekoliko knjiga iz te edicije, šteta što se više ne štampaju knjige koje sadrže i tekst u originalu...
Sada su u modi ogromna, kapitalna dela, što više knjiga u jednoj, i što jeftinije, naravno u tvrdom povezu. Te knjige su toliko nepraktične da mogu da posluže samo za popunjavanje mesta na policama (ako ih uopšte izdrži). Ne znam odakle ljudima ideja da štampaju klasike u formatu 17x24 cm, sa tvrdim povezom... Nedavno sam video "Rat i mir", oko 900 strana (relativno) "teškog" papira, tvrdi povez, 17x24 cm... Uz knjigu bi trebala ići napomena: "Za čitanje neophodan stalak za Kur'an".
Drugo, sve i da držanje knjige nije problem, stranica je previše široka za taj font, i dok se stigne do kraja reda vrlo lako se pobegne u neki drugi...
Što se pesme tiče, time sam se i vodio, ja pesme čitam ili naglas, ili mrmljam kada nema uslova, i kad sam došao do tog stiha, nisam znao gde ću.
Ono što mi još uvek malo "smeta" je ovaj deo:
Citat:
Одбацићу и све мрачне силе
што су ми кројиле несреће.
Твој лик насмејани, твој облик мили
само он ми избледети неће.
Mislim da je i ovde metrika problem, samo još uvek nemam pravu ideju.
Citat:Odbaciću i sve mračne sile
Što su meni krojile nesreće.
Samo tvoj lik nasmejani, tvoj lik mili
Nikada mi izbledeti neće
Moguće da bi to bilo previše "prevodilačke" slobode, ali po mom mišljenju još se bolje uklapa:
Citat:Odbaciću i sve mračne sile
Što su meni krojile nesreće.
Samo tvoj lik nasmejani, tvoje oči mile
Nikada mi izbledeti neće
Ja, kao inženjer, ne mogu dati sebi toliko slobode, ali srećom, ima kompetentnijih.
Ja svakako nisam zadovoljan ovim mojim predlogom, moram još da razmislim...
Зато сам то и поставио...Хвала ти много. Иначе, и ја жалим за том едицијјом. Читали смо Пушкина, Јесењина, Мајаковског, Рилкеа, Хајнеа (!!!! у нашој средњошколској литератури) и у оригиналу.
Наравно, не бих да будем злобан - али нико није морао да нам преводи ''Горски вијенац''.
Уз књиге са дијалекатском подлогом ишао је обавезно и речник мање познатих фраза и израза (код Боре Станковића, посебно, али и код Андрића). Интересантно, код Крлеже нам то није било потребно јер је он већ све ''уграђивао'' у фусноте.
