|
Spomenuo sam ja i drago mi je što ste uočili finesu. U latinskom jeziku prefiks credo veoma se pedantno definiše i precizno upotrebljava: credibilis (verovatan) credibiliter (verovatno), creditor (poverilac), creditum (zajam!), credo (pozajmiti, predati, prepustiti) pa čak i credultus i creduius (lakovernost i lakoveran). Zašto je reč o finesi? Primećujete da je od svih ovih lepih tumačenja ''za oko'' političarima zapala ona koja se primenjuje za utilitarnu bankarsku radnju, odnosno operaciju. Tako svaki političar kada kaže kredibilitet misli na ''količinu poverenja koje može da troši'' (čitaj : koliko može da laže), a ,eventualno, ,misli i na ukazano poverenje. Neka ih, neka misle šta hoće, ovde je reč ne toliko o pogrešnoj upotrebi same reči, već o suštinskoj vulgarizaciji njene konotacije. E, to im neću nikada prećutati. Kad kažu da su samo malo slagali (načeli ''kredibilitet '') to je kao kada žena u drugom mesecu trudnoće kaže da je samo malo trudna...
Drage kolege, neverovatno je koliko laici umeju da banalizuju sve što je lepo i što predstavlja nijansu u jeziku. Ne bih sada da odlazim u offtopic, no navešću vam primer o kome sam već pisao. Daleko bilo da zadajem domaće zadatke, no pogledajte šta znači reč TENDER. Tek njeno četvto leksikološko značenje (povući) poslužilo je našim gigantima javne reči da je proguraju u prvi red (preskačući nežnost, brodiće, deo lokomotive) a da još naprave i neverovatnu glagolsku imenicu TENDERISANJE (kao testerisanje, histerisanje, itd). Svečano obećavam da ću sutra postaviti novu temu koja će se baviti skrnavljenjem denotacije i konotacije reči, pa neće biti offtopica.
|
