Pozdrav svima zeleo bih da podeblim sa ostalima danas sta mi se desilo

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Danas kada sam ustao sve normalno kao i do sada, brat i ja se dogovorili idemo na kafu i u medju vremenu kad sam se spremao odem do trpezarije nesto mahinalno i na vratima samo sto sam presao prag ispadne mi krstic sa lancica, uhvatim lancic povucem nije pukao a ni otkacio se, uzmem krstic nigde ni on nije pukao ni slicno. Pa ako je neko imao slicno iskustvo voleo bih da podeli samnom, hvala unapred

• 5Ovo se svidja korisnicima: Krstić, Fil, Snorks, Bane san, amstel2
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Danas je Petrovdan .
Pazi gde ideš na kafu da ti ne prisedne Svetog Petra kajgana, čuj mene kafa... Hoću reći kajgana

• 8Ovo se svidja korisnicima: _Sale, Fil, Bane san, kybonacci, miodrag3, amstel2, dolinalima, Cipelica~
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ево, да поделим и ја:
Година 2012. Место: манастир Јосифа Волоцког , неких 90 километара од центра Москве. Две године је ту снимана филмска Москва за потребе филма ''Рат и мир''.

Да имам више стрпљења и да могу дуже да седим (укочио сам се), написао бих једну чеховљевску причу, али и ове цртице ће бити довољне.

Био сам у друштву с мојом посестримом (да, посестримом) Ирином Скобцовом Константиновом - Бондарчук. Удовица највећег руског глумца и редитеља Сергеја Бондарчука, мајка Фјодора (аутора филма ''Девета чета'') и Јелене, глумице, која је умрла пола године пре фестивала на коме смо Ирина и ја били редовни гости - она као почасни председник Фестивала, ја као члан жирија. Тог дана (31. новембар) она је открила спомен плочу крај манастира поводом годишњице снимања филма и два века Бородинске битке (у том манастиру били су ''смештени'' француски заробљеници).
Дигресија: она и ја смо се зближили на чудан начин: она је по баки Српкиња, а моја кћер Наташа, коју сам једном одвео на фестивал, невероватно личи на њену Јелену. Ирина ми је сатима причала како је сниман тај филм и нисмо се растајали по цео дан. Имам гомилу фотографија на ФБ, кога интересују, могу и овде да их окачим.
Шта се дешава? Једног момента, после откривања те плоче, Ирина примећује да јој недостаје једна минђуша, успомена покојне кћери. Једна је остала, а ова друга је негде некако отпала. Ко да нађе? Велика Русија, огроман манастир, тај дан смо прошли ко зна колико шетајући, држећи предавања, учествујући у разним програмима, мењајући возила...

Очајна, Ирина доживљава нервни слом и нас троје (придружила нам се директорка фестивала) , улазимо у једну малу манастирску просторију да седнемо и некако је смиримо. У просторију се улази низ два дрвена степеника. Наспрам улаза налази се продајни пулт са манастирским сувенирима и једно огледало где даме одмеравају како им стоје мараме без којих се не може у сам манастир.

Седимо десетак минута, покушавамо да нађемо праве речи. Узалуд. Сахранити своје дете, а после тога изгубити драгоцену успомену, то би свакога померило. Нико не улази, а иначе је та просторија, као ''лавка'', односно продавница, веома посећена.
Шта се дешава: једног тренутка у продавницу улази владика који је, иначе, крстио Јелену (родила се у време снимања филма, а владика је тада ту био већ на служби. Када је стао на други степеник, даска (одавно зрела за замену) се повила под његовом тежином, а у огледалу је нешто бљеснуло. Тај бљесак је само Ирина видела и муњевито (за своје године) се окренула и вратила владику на тај степеник, без речи. Он ју је, зачуђен, послушао. Опет се даска искривила, а испод ње се налазила минђуша која је на неки чудан начин падајући добила такав угао да је пала под њу док је Нина улазила.
Нека верује ко у шта хоће (анђеле, ђаволе, чуда небеска итд), ово се стварно догодило.

• 7Ovo se svidja korisnicima: Sirius, miodrag3, amstel2, Fil, dolinalima, KlinkaPalacinka, Cipelica~
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Помало слично, чудна случајност.
Са кумом излажем повремено на сајму антиквитета.
Није више неки уносан хоби или допунска делатност, али се трудимо да макар буде забавно, нама и околини.
Као све претходних година, и ово је почело да опада и поприма сиве тонове, још пре ковида.

Није све у продаји, има и куповине, трампе.
Неке предмете вучемо годинама, неки оду за ока трептај.
Један од дугоцимајућих артефаката била је стона лампа, пре арт деко но југенд стил. Све месинг, осим кабла. У основи су око стубића била 3 лабуда, сасвим смерна и с мером направљена.
Ту долази једно "али" које срећу квари- остала су само два тића лабудића, један је прохујао и одхујао са ко зна којим (и када? ) вихором.
Тај очигледни недостатак био је јак адут за убијање цене свим заинтересованим купцима. Џаба смо "кукали" да га у цвету старости однесе птичји грип, или је одлетео да не квари љубавну срећу остало двоје...
Трајало је то, нити ми вољни да продамо у бесцење, нити они ради да занемаре недостатак.

Једном нам приђе колега, каже, у дну сале на једном столу месингани лабуд, исти као наши са лампе!
Оде кум, продавац је другар, буквално предратни, зна га као клинца, дружили се и трговали с покојним му оцем. Он је мислио да је држач за писма, због дигнутих крила са местом између.
Јесте исти, чак смо 99,9 % били убеђени да је управо "обегли" трећи.
Пазарен лако, на обострано задовољство, враћен "у гнездо" а лампа је убрзо усрећила пробирљивог колекционара.

Лампа из Зрењанина, а трећи лабуд је нађен у Панчеву.

• 4Ovo se svidja korisnicima: miodrag3, amstel2, Bane san, Cipelica~
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Лепа прича...и доказ да нема случајности, само треба имати таленат да их препознаш или да будеш у исто време и на истом месту кад и оне.

Ево једне приче која је документовано тачна:
ССОЈ (Савез социјалистичке омладине Југославије) имао је и своје новине (чини ми се ''Младост''). Отворе они конкурс за најбољу кратку ратну причу. Награду надмоћно добије неки тип из Зајечара, за стварно изванредну причу о пргавом Грку с Крима и поручнику - жени, која га је узела на зуб.
Сад долази оно чувено ''Али'' што девојци срећу квари.
У библиотеци мога оца налазила се књига ''Простодушни људи'' Бориса Лаврењева. Објавила ''Просвета'' 20. јуна 1945. у 15.000 примерака (!!!). Књига је 1948. повучена, али, ето, нашао се неко ко чува књиге. А у њој - та, награђена прича (конкурс је био 1979), преписана од првог слова до последње тачке. Награда позамашна - и у парама, и у летовању, итд.
Ја сам у то време био активан у Књижевној омладини (колективни члан ССОЈ) . Узмем књигу, запутим се на Ушће (мислим да је ССОЈ био на 19. спрату, али сад се стварно више не сећам). Уђем код глодура (Никица?) и почнем товарње у стилу - ''фантастичан је конкурс, стварно сте најбољег наградили, како и не би кад је афирмисан писац, итд, итд''. Глодур ме гледа и пита - ''Шта причаш, бре?'' Ја узвратим питањем: ''Ти ниси читао ту причу?''. Он каже ''Јесам, али то је радила комисија, ми се у то не мешамо''...а у комисији из сваке републике по један.
-''Добро'', рекох ја, '''прочитај је поново'' и пружим му ону књигу. Он ме погледа збуњено, задржа се пет секунди на првој страни и као за себе закука тихо : ''Е, сад смо на.ебали'''. Устаде и изађе из канцеларије , а мени каже - седи ту, сад ћу да се вратим.

Враћа се он са Аземом Власијем, тада председником ССОЈ! Свима јасно какав је блам у питању, само немају тренутно идеју како да се извуку из те каљуге. Мени не могу да кажу (нисам ја крив што чувам књиге) - ''ћути и не причај никоме'''(није комунистички ). Нађу телефон ''срећног добитника'' а несрећног плагијатора, и зовну; он одушевљен што разговара са председником ни мање ни више...а онда је почела лавина.

Како се то све завршило? У стилу -измешани рукописи, а прва награда није додељена.

ПС
Зашто ова прича иде у ред оних које нису случајност?
Од тада сам се (као свака официрска породица) шест пута селио. Најновија адреса (формално) је БГ, где мајка живи и броји своје године (а има их 94). Спаковала у неке пластичне кутије све што је чувала од удаје до данас, а има томе скоро 70 година. Пошто мој син ради у БГ (а неће с баком у истом стану да живи, што је разумљиво), замолим га да за викенд сврати до ње и донесе то што је она спаковала јер има ту свега и свачега (документи о станарском праву, разне здравствене књижице, моји дневници из основне и средње, писма из војске, итд, итд).
Донесе син тај лом, једва стало у гепек. Процентуално , 99 одсто је за бацање осим уговора о стану...и те књиге! Ако се икад више тај Зајечарац јави, неће се лепо провести....