|
Negde oko 1820. Godine, knez Miloš je putujući sa svojom svitom na konjima udario na Selevac, gde je na jednoj osamljenoj njivi prema Lunjevcu primetio više mladih žena i devojaka koje su žito žele i pevale.
Privučen žetelačkom pesmom, knez je sjahao, a sjahali su i ostali, pa su počeli da im se udvaraju. Kada se upariše i raziđoše po okolnim šumarcima, ispostavilo se da za nekoliko ženskinja ne ostade ni jedan ašik-dilber, pa one, ozlojeđene, pohitaše u selo da jave kmetu kako su ih navodno napali prekomoravski hajduci.
Kmet u početku nije razumeo šta se događa, a kada je “shvatio”, zgrabi pušku sa duvara pa izađe iz kuće i opali tri puta. Bio je to znak za opštu uzbunu u selu. Skupiše se Selevčani, podiže se kuka i motika, pa poleteše za kmetom da odbrane jadne cure i neveste.
Knez Miloš i njegova svita jedva stigoše da navuku čakšire, da se bace na konje i u zadnjem času pobegnu.
Nešto kasnije u Selevcu se desio jedan nesvakidašnji i za ono vreme skandalozan događaj u kome je mlada udovica Ružica rodila muško dete sa svojim sinovcem Markom. Na tužbu kmeta a u cilju zaštite javnog morala, Smederevki sud je doneo odgovarajuću presudu koju je Vrhovni sud naroda srpskog odobrio. Evo kako je ta presuda izgledala:
REŠENJE VERHOVNOG SUDA NARODA SERBSKOG
"Da se bludnici Ružici poč. Momira Nenadovića iz Selevca, koja je sa sinovcem Markom Jelenićem bludno dejstvujući dete rodila, 20 kamdžija a Marku 25 štapa udari i da Marko na izdržavanje deteta 100 groša da".
Da bi ova presuda postala izvršna, trebalo je samo da je knez Miloš svojim pečatom overi. Umesto overe knez Miloš je pozvao ćatu (Vuka Karadžića) i naredio mu da na istu, dopiše:
"Ovo sam rešenje taman potvrditi hteo, kad naiđe Amidža pa čitajući da je prestup ovaj međusobnom voljom u Selevcu načinjen, zamoli, da zbog naše selevačke pogibije ovu presudu poništim i da ostavim Selevčanima na volju da žive ko skim oće i kako oće, a Sud naroda serbskog da se u te njihove stvari ič ne meša".
"Neka se dakle jebu kao što su se i do sada jebali, a mi da se u jebačinu njihovu ne mešamo, nimalo na put ne stajemo, već da se radujemo što su oni koji su nas popraviti hteli, sada od nas gori postali, ne štedeći pri tome ni rod svoj".
Originalni tekst Presude i njenog slobodoumnog poništenja je sačuvan, prepisivan, rado čitan i izučavan na mnogim pravnim fakultetima tadašnje Evrope. To je ono što se naziva selevačkom jebačinom.
O kakvoje je ''pogibiji'' reč? Selevčani su se napravili nevešti kako nisu prepoznali knjaza, a kivni što im ženskinje povaljuju, pa su ga svojski izdevetali. Dok se on onako bambast i punačak dohvatio konja, dobio je nekoliko dobrih kočeva po leđima, a sve uz povike ''zar vi na našu čast i obraz udariste...''. Tako se Miloš jedva izvukao kroz plotove i strnjike. Naravno, one ''radodajke'' su takođe svoje dobile, ali to je posebna priča. Uglavnom, ko god da je posle toga Milošu spomenuo Selvevac, nije mu na dobar spomen izašlo.
|
