Novi zakon o transplantaciji organa

• 3Ovo se svidja korisnicima: SlobaBgd, Sagacity, NoOneEver Dreams
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kao što ste mogli da vidite po reklamama na TV-u, po autobusima i na bilbordima, aktuelna je kampanja "Najvažniji poziv u životu". Cilj ove kampanje je da se podigne svest o značaju doniranja organa.

Zanimljivo je da se neposredno pre ove kampanje vrtela priča o novom zakonu o transplantaciji organa kojim bi se svi ljudi automatski smatrali potencijalnim davaocima organa. Iz tog razloga sam i otvorio ovu temu kako bismo malo prodiskutovali.

Kakav je vaš stav o dobrovoljnom doniranju organa, pa i o samom zakonu?

• 3Ovo se svidja korisnicima: Sagacity, NoOneEver Dreams, Ljilja Hnovi
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nije to dobrovoljno doniranje, to je dobrovoljno odustajanje od prava da budeš konkretno i izričito pitan. Kao ono kada neko doživi nesreću pa mu lekari pomažu dokle god pacijent ne izrazi zahtev da prestanu da mu pomažu. Dakle, neko nešto smatra po defaultu.

I dok je u slučaju lekarske pomoći unesrećenom opravdano da se što hitnije pomogne i pacijent sanira, u slučaju donorstva organa stvari su postavljene naglavačke: država/zakonodavac/medicinska struka polažu pravo na moj telesni integritet posle moje smrti, iako im nikada nisam preneo to pravo, niti su ga ikada imali.

OK je biti human, donorstvo organa je veliko delo, ceo koncept je sa medicinske tačke gledišta ogroman uspeh i naredak, ali sa socijalne i pravne strane stvari su poprilično klimave. Ako nekome po defaultu možemo izvaditi vitalne organe posle smrti, šta sprečava mafiju ili interesne grupe da to rade organizovano, da namerno oduzimaju život da bi legalno koristili organe? Svestan sam da toga ima i danas, ali je danas nelegalno koristiti tako dobijene organe za transplantaciju, pa to čini zakonsku smetnju da presađivanje organa od preminulih postane podrazumevana lekarska praksa. Donošenjem nekog zakona bar jedna karika u lancu - lekari - biće na neki način oslobođeni odgovornosti.

Ovde je važeći zakon: http://pravnaklinika.pf.uns.ac.rs/attachments/arti.....ORGANA.doc
Ovde su predložene izmene: http://rfzo.rs/download/zakoni/Zakon%20o%20izmeni%20transplantacije-predlog.pdf

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Slažem se da postoji veliki problem poverenja ljudi u naš zdravstveni sistem. Zbog toga ljudi masovno izbegavaju da izvade donorsku karticu iz straha da će postati meta bogatih ljudi koji traže organe. Samim tim, dobar broj ljudi je protiv uvođenja novog zakona o transplantaciji.

Ali opet, postoji i druga strana svake priče. Ne bi bilo tako lako manipulisati listom čekanja pošto je ona pod nadzorom ministarstva tako da ne verujem da bi mafija tek tako mogla da nekog liši života radi njegovih organa legalno.

• 1Ovo se svidja korisniku: mpman
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zakon me baš nešto mnogo i ne interesuje, donacija organa je lični stav i stvar ubedjenja, a šta o tome mislim, evo detalja:

Vlasnik sam donorske kartice izdate u Beogradu od strane VMA, Klinike za nefrologiju, Odeljenja za transplantaciju organa 18.11.2011. godine. Evo, već pet godina i niko me nije umlatio zbog nekog dela tela. Uostalom, nije objavljeno nigde da bi me mafija tražila (sem sada ovde ).

• 1Ovo se svidja korisniku: Srki94
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jeste, Dule, ali novim zakonom sve to pada u vodu. Tvoj lični stav se ne računa, ni moj. Ako se izričito ne izjasnimo da nećemo biti donori, smatra se da hoćemo. Takođe, pohvalno je i za poštovanje što si dobrovoljni donor organa. Samo, novim zakonom to ćemo biti svi, i sa karticom i bez kartice, osim ako se izričito ne izjasnimo da nećemo biti donori. I to oko mafije. Neće mafija da juri pojedince (posebno "mlade" kao ti i ja), ali kada donori budemo svi mi (osim ako se izričito ne izjasnimo da nećemo biti donori, jesam li to već spomenuo? ), to je onda korenito drugačija situacija.

No na stranu sve to. Ovde se postavljaju mnogo važnija, temeljnija pitanja: ko može da odlučuje o mom telu? Da li to što sam mrtav znači da svako (država kao državni aparat = svako) može da raspolaže mojim telom? Da li će moj organ slučajno spasiti život osobi koja mi je nanela neopisivo zlo i štetu? Da li će neko brinuti o tome? Gde je granica za takve slučajeve? Da li je smrt prestanak svih prava? Da li smo svoji samo tih 60, 70, 80 godina života, a nakon toga apstraktan pojam "država" kroz anonimne činovnike apstrakcijom zaštićene od svoje savesti, od moralnih dilema, od etičkih pitanja, uzima mene (minus duša) i radi samnom šta želi? Gde je granica ličnih sloboda i tuđeg dobra? Da li se ovde radi o opšem dobru ili o mnoštvu individualnih benefita. Zbir svih ličnih dobara nije opšte dobro. I tako dalje, ima ovde i filozofskih i verskih pitanja (šta ako sledeće srede dođe sudnji dan, mrtvi vaskrsnu, kad ono prc, nemaju bubrega!?), i pravnih i moralnih i društvenih...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uh bre, od takvog i tol'kog razmišljanja mož' da zaboli glava
Naravno, kao svugde, kao i u drugim oblastima... "sve se može i sve se ne može". Mnogi će to pokušavati da interpretiraju čas ovako, čas suprotno kako im kad šićardžjski odgovara.

Izneo sam svoje mišljenje:Citat:Zakon me baš nešto mnogo i ne interesuje, donacija organa je lični stav i stvar ubedjenja,

Suština donorstva je vrlo jasna, a tumačenja - pa, po potrebi. Moraće se ljudi kad-tad izdići iznad spekulacija.

Ako ja već jesam donor, nikakav zakon me ne može naterati da budem. Smešno, zar ne?

• 3Ovo se svidja korisnicima: Srki94, NoOneEver Dreams, Ljilja Hnovi
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Dule, tema je kako donorstvo kao pojam, odluka, tako i zakon o donorstvu. U svetlu zakona, donacija NIJE lični već državni, zakonski stav, opšte dobro, osim ako se izričito... Da se ne ponavljam. I ako već jesi donor, nikakav zakon te ne može naterati da budeš, jer već jesi. Ali zakon i zakonodavca BOLI UVO (rek'o bih nešto drugo ali sam fini) jesam li ja donor, ja i stotine hiljada drugih, informisanih ili neinformisanih.

Država hoće moj bubreg bez obzira što nikada nigde nikome nikako nisam izrazio volju da doniram bubreg posle smrti. Država smatra!? Ej, bre, smatra! Smatraj, Državo, šta god hoćeš, ali sa svojim resursima. Niko od Države meni nije omogućio da imam bubreg, nije mi ga Država poklonila, nije ni aktivno ni pasivno učestvovala u održavanju mog bubrega zdravim (čak naprotiv!) ali kada joj zatreba bubreg mene friško umrlog, nema ni etičku ni zakonsku dilemu da me secira na nekom operacionom stolu i povadi šta joj treba, a da joj niko to nije odobrio (osim zakona koji je, gle čuda, propisala ista ta Država).

Kao što znaš, ja sam do skoro bio aktivni davalac krvi, što u akcijama Zavoda za transfuziju, što namenski, za prijatelje i rođake. Dakle, i kada su slali opšti javni poziv, i kada su me prijatelji zvali lično, uvek sam se odazivao kada sam imao vremena i kada su se stvorili uslovi. Ali to je MOJ IZBOR, moja JASNO IZRAŽENA VOLJA, i davao sam krv KADA JA TO HOĆU. U slučaju doniranja organa nema ničega od navedenog, Država smatra da ko me iebe kada umrem, to je samo telo koje će ionako da istruli ili da ga zapale, pa hajde da mi tu uzmemo šta nam treba, bez odobrenja. Ne pitaju ni najbliže srodnike, niti mi nude da dok sam živ, relativno zdrav i razuman ( ) kod lekara ošte prakse dobijem informcije o donorstvu i da se konsultujem sa nekim, lekarom, advokatom, popom, filozofom, porodicom, pa da odlučim hoću li donirati bubreg ili neću. Ne. Nego treba da tražim način (vrlo vešto zamagljen) da odem u neku državnu instituciju u kojoj će me ako ne ubeđivati da promenim mišljenje a ono bar pitati zašto tako odlučujem (more mrš, šta vas boli uvo!), i da tamo imenom i prezimenom i JMBG potpišem izjavu kojom odbijam da doniram organe za neke ciljeve koji ne moraju da mi budu bliski. I da karticu-odbijenicu nosim stalno sa sobom da bih bio prepoznat kao nehumani i antidržavni element kojem je više stalo do integriteta nad SVOJIM (i slovima SVOJIM) telom nego do populističko-humano-obavezujućih kampanja apstrakcije zvane Država. Jednostavnije je da nam daju žute trake, da nas građani na ulici prepoznaju kao one što neće da sa njima podele takvu sitnicu kao što je bubreg ili rožnjača.

Ako hoću da budem human kao što si ti, Dule, biću to svojom voljom a ne prisilom nadamnom u stanju kada zbog smrta ne mogu da se branim i otimam. U tom slučaju nisam human već doveden pred svršen čin, i malo iza njega.

• 1Ovo se svidja korisniku: Dusan
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Razumem ljude koji imaju otpor prema doniranju organa, i to u državi koja ne može da dokaže da se čak i novorođenčad proglašavaju mrtvima i prodaju. Da ne pričam o ostalim primerima umirućeg sistema zdravstvenog osiguranja.
Ne mislim da će neko da me otme i secira zato što sam se prijavio za donaciju organa posle smrti, jer to mogu i bez tog parčeta papira.
Predlog Zakona jeste trapav, i to zato što ga ne prati dovoljno objašnjenja u vidu javne kampanje. Moguće je da bi tada veći broj ljudi razumeo značaj doniranja organa.
Sa druge strane, u suštini, manji procenat ljudi je potencijalni donor, zbog dugogodišnjih terapija, oboljenja ili mana (isto kao za davanje krvi). Zbog toga je ciljna grupa ovog predloga mlađa populacija, jer to jedino ima smisla.
Sa treće strane, čisto sumnjam da će mi posle smrti smetati vađenje nekog organa, ali ako nemam poverenja u državu i zdravstveni sistem - nije teško otići i popuniti parče papira za života.

• 1Ovo se svidja korisniku: Srki94
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Slobo, razumem i takav stav i takvo razmišljanje. Svaki zakon se može tumačiti sa potpuno suprotnih aspekata suprotnih gledišta. Država? Zar to nismo mi? Kivan ili ne na državnu administraciju koja se menja (pa i našom voljom) mislim da je to dobro za ljude, za obične gradjane. Oni 'drugi' snaći će se za organ bilo zakona ili ne. Ovo je, mislim, šansa i za malog čoveka.

Hoću da verujem da je suština zakona vrlo humana i za mnoge jedini spas (ko god to bio). Nastavak života od mog 'rezervnog dela' koji bi, u protivnom, propao.. Protiviti se ovome liči mi na našu narodnu: 'Što volim da komšiji crkne krava, ja nemam koristi al' on ima štete'. Istovremeno ukazuje na dvojni moral ovog društva, jer eto, ne fermaju moje protivljenje mene, juče umrlog, a ja baš nisam davao ni po' pišljiva boba šta misli trenutno neki jučepočivši.

Dodatno razmišljanje (da nikog ne snadje kao mene), jeste da mu (ili nekom njegovom) zatreba tudj rezervni deo. Moja majka je doživela 84 godine zahvaljujući nekom neznancu (i njegovoj familiji) koji nije verovao u zagrobni život.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Slobo, otprilike razumem tvoje mišljenje ali me bune sledeće rečenice koje sam citirao, odnosno delovi koje sam podebljao:

SlobaBgd ::
-Da li smo svoji samo tih 60, 70, 80 godina života, a nakon toga apstraktan pojam "država" kroz anonimne činovnike apstrakcijom zaštićene od svoje savesti, od moralnih dilema, od etičkih pitanja, uzima mene (minus duša) i radi samnom šta želi?

-Država hoće moj bubreg bez obzira što nikada nigde nikome nikako nisam izrazio volju da doniram bubreg posle smrti. Država smatra!? Ej, bre, smatra! Smatraj, Državo, šta god hoćeš, ali sa svojim resursima. Niko od Države meni nije omogućio da imam bubreg, nije mi ga Država poklonila, nije ni aktivno ni pasivno učestvovala u održavanju mog bubrega zdravim (čak naprotiv!) ali kada joj zatreba bubreg mene friško umrlog, nema ni etičku ni zakonsku dilemu da me secira na nekom operacionom stolu i povadi šta joj treba, a da joj niko to nije odobrio (osim zakona koji je, gle čuda, propisala ista ta Država).

-Država smatra da ko me iebe kada umrem, to je samo telo koje će ionako da istruli ili da ga zapale, pa hajde da mi tu uzmemo šta nam treba, bez odobrenja


Ono što mi nije jasno je šta definišeš pod pojmom "Država". Ono što sam zapazio je da "državu" svrstavaš i u one što izvade organe posle smrti donatora, a i one kojima ti organi trebaju. Samim tim, mogu da zaključim da pod "državom" ne smatraš bolesne ljude koji čekaju na listi čekanja jer oni ne mogu da izvade sami organe donatora i sebi ih usade. Najverovatnije grešim, ali iz gore navedenih rečenica i njenih podebljanih delova mogu samo da zaključim da smatraš da "Država", nakon smrti donatora, izvadi njegove organe i strpa ih u neki frižider i drži ih tu do njoj lično ne zatrebaju, jer može sa njima da radi šta hoće.