offline
- DR
- Legendarni građanin
- Pridružio: 08 Okt 2004
- Poruke: 5450
- Gde živiš: Beograd
|
Čak i ljudi snažnog duha poblede kada čuju dijagnozu kancer. Ta reč se shvata kao smrtna presuda na koju nema prava žalbe. Kancer je po smrtnosti na drugom mestu, odmah posle kardiovaskularnih oboljenja. Da li je to stvarno bolest, kako se danas obično posmatra? Ako nije – šta je onda? Koji su uzroci pobune ćelija, koje počinju da se nezadrživo razmnožavaju, prorastaju okolna zdrava tkiva, putuju krvnim sudovima da bi «bacile sidro» u drugim organima i tkivima i «zabile nož u ledja» novim domaćinima. Zar nije nelogično da nam poslušnost otkazuju naše rodjene ćelije, koje su do samo pre neki dan odano služile? Ko i šta im to smeta da i dalje savesno izvršavaju svoje obaveze? Niko drugi do mi sami! Na kancer se napada sa raznih strana, stvoreno je mnogo teorija koje opisuju mehanizam njegovog nastanka. Otkriven je priličan broj kancerogenih činilaca koji podstiču nastanak kanceroznih tumora. Tu su hemikalije – različita organska jedinjenja (hormoni, nukleinske kiseline) i neorganska jedinjenja (azbest, jedinjenja olova, berilijuma, itd.) i fizički stimulatori – jonizujuća zračenja, mehanički nadražaji, polimerne primese. U kancerogene faktore ubrajaju se i nepravilna ishrana, pušenje, alkohol, stresovi. Veliku ulogu imaju i promene koje u organizmu nastaju usled starenja.
Tačno je da postoji odredjena nasledna sklonost prema raku, ali to ne znači da je reč o naslednoj bolesti. U organizmu postoji manja ili veća predispozicija za skoro sve bolesti. Genska predispozicija ne može da se izmeni, ali čovek može da nauči da izbegava ono što izvesno može da mu šteti. Ako pažljivo proučimo sve ono što se danas ubraja u uzroke koji izazivaju zloćudne tumore, lako ćemo se uveriti da većina tih uzroka nije prirodna, nego da je, osim retkih izuzetaka, ishod delovanja samog čoveka. Najveći deo hemijskih jedinjenja, izvore jonizujućeg zračenja, toksične metale i mnoge druge stvari proizvodi čovek, i to u velikim količinama.
Medjutim, to je sve opasno samo kada se spoji sa oslabljenim organizmom čije su funkcije poremećene usled udaljavanja od prirode i nepoštovanja njenih zakona i pravila. Skoro potpuno sigurno može da se kaže da kancer uopšte nije bolest, nego krajnji stepen poremećaja prirodne samoregulacije ljudskog organizma. Ako se ona obnovi, čovek će opet steći zdravlje, naravno – ako nije propušteno dragoceno vreme i ako je njegov organizam još u stanju da se bori. Godine 1993. Mikele Karbone, patolog sa Nacionalnog instituta za kancer (NIK), postavio je teoriju koja je izgledala prilično neobično, a ticala se porekla mezotelioma, smrtonosnog kancera pluća koji pogadja mezotelijalne ćelije u oblozi grudi i pluća. Za mezoteliom se nije ni čulo pre 1950, ali incidenca oboljenja od tada stalno raste. Iako se smatra retkom – odgovorna je za smrt 3,000 Amerikanaca godišnje, odnosno pola procenta svih slučajeva smrti od kancera u zemlji – bolest je izuzetno razorna.
Najveći deo pacijenata umire u roku od osamnaest meseci od postavljanja dijagnoze. Kao uzročnik mezotelioma, uvek se pominje izlaganje azbestu. Teorija je bila: da li bi kancer mogao da bude izazvan i virusom – majmunskim virusom, poznatim kao simjani virus 40 ili SV40, koji je obimno kontaminirao rane doze vakcine protiv poliomielitisa (dečje paralize), ali za koji se pretpostavlja da je bezopasan za ljude? Prodor u ratu protiv poliomielitisa se desio na početku pedesetih godina, kada je Džonas Salk iskoristio novo otkriće, bubrezi majmuna mogu da se koriste za kultivaciju neograničenih količina poliovirusa, potrebnih za masovnu proizvodnju vakcine. 1955. godine dobijena je zvanična dozvola za proizvodnju vakcine u SAD. Već dve nedelje kasnije javili su se prvi problemi.
Naime, u javnost je procurelo da je jedna od kompanija koja je proizvodila polio vakcine propustila da ubije polio virus pre nego što je vakcina bila isporučena. Radjena su i brojna ispitivanja na laboratorijskim životinjama, koja su otkrila da se kod hrčaka, na primer, razvijaju tumori, kada im se ubrizga mešavina iz bubrega na kojima je vakcina bila kultivisana. Virus je uskoro izolovan i nadenuto mu je ime SV 40, pošto je bio četrdeseti otkriveni simjani virus (mada bi broj 40 više odgovarao dužini perioda inkubacije).
Naučnici koji su došli do takvih i sličnih otkrića su progonjeni i gubili su posao i laboratorije. U početku se mislilo da se problem sa SV 40 odnosi najviše na žrtve polio vakcine, koje je razvio dr Sejbin i koje su obimno korišćene u Sovjetskom Savezu. Na nesreću, ubrzo se shvatilo da je polio vakcina dr Salka mnogo opasnija, jer je rastvor formaldehida u koncentraciji 1 : 4,000 jedva inaktivisao polio virus. Zahvaljujući tome što je Salkova vakcina bila ubrizgavana kroz kožu, SV 40 je imao bolje izglede da inficira. U javnosti su stalno ponavljana upozorenja o rizicima koji idu sa korišćenjem tkiva majmuna. Majmuni su suviše skupi za gajenje u specifičnima apatogenim kolonijama, a korišćenje tkiva majmuna uhvaćenih u divljini nosi visoku verovatnoću kontaminacije slobodnim virusima.
Najjednostavniji način da se taj problem reši jeste primena diploidnih ćelija, umesto tkiva majmuna. Uzbuna se raširila kroz naučnu javnost, kada su istraživači shvatili da je skoro svaka doza vakcine bila kontaminirana. Godine 1961. savezne zdravstvene vlasti SAD su naredile proizvodjačima vakcine da izvrše rešetanje, tzv. skrining (screening) na virus i odstrane ga iz vakcine. Plašeći se da ne stvore paniku, oni su otkriće SV 40 držali pod ključem i nikada nisu povukli postojeće zalihe. U toku još dve godine, bilo mu je nepotrebno izloženo još dva miliona ljudi, što sve zajedno čini 98 miliona Amerikanaca u razdoblju od 1955. do 1963. godine. Posle gomile brzih studija, zdravstvene vlasti odlučile su da virus ne izaziva kancer kod ljudi. SV 40 je najmanje savršeno borbeno orudje. Iako mali, ima sve što mu je potrebno. Uveličan 50,000 puta pod elektronskim mikroskopom, Sv 40 ne izgleda naročito opasno. Virus se sastoji od šest proteina, od kojih tri sačinjavaju dvadesetostranu konstrukciju trouglova, koja je zaštitni omotač virusa. Medjutim, jedan od preostalih proteina, veliki T-antigen (tumorski antigen) jeste jedan od najonkogenijih proteina ikada otkrivenih. Kada god ćelija počinje da se deli, u procesu poznatom kao mitoza, počinje da radi «mala vojska agenata za kontrolu kvaliteta». Idući gore-dole po ćelijskoj DNK, ti geni i proteini rade zajedno na pregledu integriteta DNK. Ako na bilo kojem stupnju deljenja ćelije otkriju abnormalnosti DNK koje ne mogu da se oprave, mitoza se zaustavlja i ćelija ide u apoptozu, samoubistvo ćelije.
Glavni u tom razradjenom relativnom radu jeste gen nazvan p 53. U 60 % svih kancera javlja se neka vrsta oštećenja, mutacije ili inaktivacije p 53, koji čini prvu liniju odbrane od stvaranja kancera. Eksperimenti su pokazali da kod humanih mezotelioma veliki Tantigen napada p 53, vezujući se za njega tako da on ne može da funkcioniše pravilno. Veliki T-antigen takodje guši niz Rb-proteina, koji zajedno služe kao poslednji kontrolori u deljenju ćelije. Nijedan drugi virus koji izaziva kancer ne koristi samo jedan protein da istovremeno izbaci iz stroja dve različite regulacione trase, na primer, humani papilomavirus mora da proizvede dva proteina: E 6 za inaktivaciju p 53 i E 7 za Rb-proteine. SV 40, medjutim, razbija jednim udarcem. Pustoš koju pravi veliki T-antigen nije ograničena na onesposobljavanje najvažnijih ćelijskih supresora tumora. On može da oštećuje hromozome i dodaje ili briše čitave odsečke DNK, kao i da premešta gene. Kada virus jednom završi svoje u ćeliji, to izgleda kao da je neko bacio bombu unutar ćelijskog jezgra. Zbog toga što se vezuje za gene supresore tumora i izaziva genska oštećenja, SV 40 se smatra jednim od najjačih poznatih karcinogena. Proučavanje SV 40 može da pruži nova saznanja o opasnostima ukrštenih infekcija medju vrstama, u današnje vreme kada korišćenje tkiva životinja za medicinske svrhe ima sve više pristalica. Vakcina koja se danas ubrizgava proizvodi se na lozama ćelija majmuna i zato nema nikakvih virusnih kontaminenata, dok se oralna vakcina još uvek proizvodi na pravim bubrezima.
Prema propisima Centra za kontrolu bolesti SAD (CDC), koji su na snagu stupili januara 2000, američka deca sada primaju samo vakcinu u injekcijama. Otvaranje i zatvaranje lanca u vezi sa replikacijom ili ispoljavanjem gena strogo je regulisano u normalnoj ćeliji. DNK u kanceroznoj ćeliji je uvek "destabilizovana" tj. u mnogim oblastima se dva lanca razdvajaju jedan od drugog kada ne bi trebalo,čineći te delove podložnima abnormalnom deljenju i abnormalnim sintezama. Destabilizovana DNK ostaje ranjiva na sve što je pogodno da poveća njenu nestabilnost ili "deregulisanu" aktivnost. Zbog toga je prekancerozna ili kancerozna ćelija izuzetno osetljiva na karcinogene,koji povećavaju nestabilnost DNK. Godine 1970. Hauard Temin je u virusu koji je imao RNK kao svoj genom otkrio enzim sposoban da kopira RNK u DNK. To je bila reverzna operacija u odnosu na ono što se do tada smatralo jedino mogućnim - da se DNK transkribuje u RNK. Novom enzimu dato je ime reverzna transkriptaza, a virus je nazvan retrovirus. Mislilo se da reverzna transkriptaza može da postoji i kod bakterija. Brojnim istraživanjima na E. coli i A. tumefaciens,dokazano je da nije bilo neophodno da DNK bude inkorporirana u genom bakterija. Mogla je da ostane povezana sa RNK koja je služila kao njen šablon, štiteći je od delovanja drugih molekula i puštajući je samo u odgovarajućem trenutku. Danas te ideje nalaze potvrdu u radu koji pokazuje postojanje hibrida RNK-DNK kao i prisustvo velike količine DNK u citoplazmi.
Zastarela je postavka prema kojoj su sve karakteristike ćelije pod kontrolom DNK koja se nalazi samo u hromozomima. Istraživanja su proširena, u pravcu dokazivanja da reverzna transkriptaza može da transkribuje razne kratke RNK (od 65-200 nukleotida) u DNK. Ukratko, kakvo god da je poreklo enzima i RNK, ona može da se transkribuje u DNK. Na primer,reverzna transkriptaza iz životinjske ćelije može da transkribuje RNK virusnog porekla u DNK ili hibrid DNK-RNK. Na više biljaka iz tla A. tumefaciens izaziva formiranje transplantabilnih tumora koji imaju karakteristike kancera. Bakterija samo izaziva indukovanje tumora. Kancerozne ćelije rastu na samostalan način,izvan mikroorganizma, i kada se aseptično presade na zdravu biljku izazivaju nove tumore. Mnogobrojni eksperimenti koji su izvedeni pokazuju prvi stepen uslovljavanja koje biljku izazivaju nove tumore. Mnogobrojni eksperimenti koji su izvedeni pokazuju prvi stepen uslovljavanja koje biljku čini podložnom za delovanje bakterije. Zapravo ni izolovana RNK, ni cela bakterija ne mogu da deluju bez postojanja rane na mestu inokulacije (incizija u eksperimentu ili trauma u prirodi) posle čega sledi formiranje ožiljačne kvrge od neorganizovanog tkiva. Drugi uslov je neophodan da se desi razvoj tumora usled bakterije: prisustvo specifične koncentracije oksina blizu mesta inokulacije. Taj hormon rasta biljke potreban je, naravno, u malim dozama za stvaranje ožiljačnog tkiva, ali velika količina je potrebna za transformaciju zdravih ćelija u tumorozne ćelije. Kada se u biljci steknu fiziološki uslovi tumorogeneze,bakterija prodire u tkivo biljke i oslobadja svoju onkogenu RNK. To pokreće razvoj tumora u inficiranim ćelijama. Kada one jednom postanu kancerozne ćelije, bakterija je dalje beskorisna, budući da one prenose kancer na svoje naslednike. Izvodjenje brojnih eksperimenata dovelo je do saznanja da cepanje može da se desi uvek i prirodno u ćeliji i da tako izazove stvaranje raznih molekula kratke RNK. Neki od njih su korisni, a neki opasni, sposobni da intervenišu na mnoge načine u toku deljenja i diferenciranja ćelije.
Destabilizovana DNK jeste mesto izbora za mnogobrojne molekule koji po svojoj prirodi mogu da se pričvrste uplitanjem izmedju niti: karcinogeni, antibiotici, različiti lekovi, pesticidi, hormoni, peptidi, nukleinske kiseline... Destabilizacija kancerozne DNK otvara vrata karcinogenima koji su u stanju da se prikači. To je takodje objašnjenje za to što tumorska DNK ima veću privlačnost za takve produkte,koji kao da je "prepoznaju" Nikakva mutacija, tj. nikakva promena u primarnoj strukturi DNK, nije potrebna za objašnjenje kancerizacije.Ono što se dogadja jeste da se u destabilizovanom lancu DNK niti konačno razmiču previše. Zdrava ćelija koristi svoje regulacione mehanizme da se odupre remećenju izazvanom kancerom. Razlika izmedju ograničene destabilizacije DNK i početka kancerizacije zavisiće od mnogih činilaca,od kojih su najvažnija dva: osetljivost ćelija na destabilizujuće agense (odredjena prirodnom odbranom) i unos opasnih supstanci iz okruženja, bilo unutrašnjeg ili spoljašnjeg. Jedna ista supstanca može da deluje kao antimitotik i da ubija ćelije koje podležu brzoj deobi ili kao karcinogen koji pospešuje rast tumora protiv kojeg je trebalo da se bori - sve u zavisnosti od koncentracije koja se koristi. Hormoni kao što su oksini ili steroidi koji se nalaze kod sisara imaju neophodnu funkciju koju treba da vrše kada su prisutni u fiziološki niskim dozama,ali će pogodovati tumorima ako se daju u abnormalno velikim količinama.
Većina antimitotika kida vodonične veze kada se kače za DNK. U srazmeri sa visokim koncentracijama koje se normalno koriste u hemoterapiji, oni imaju toksičan efekat na ćelije koje ulaze u brzo deljenje. Šta više u ćelijama gde je DNK destabilizovana, normalnim procesom replikacije, oni lanac šire toliko da bilo koja koordinirana funkcija gena postaje nemogućna i ćelija umire. Na nesreću, oni načelno imaju isti efekat na ćelije krvi koje podležu brzom deljenju, gde će hromozomi na kraju biti oštećeni, pokidani i izbrisani.U niskim dozama, kao što je pokazano na onkotestu, takvi antimitotici se ponašaju kao pravi karcinogeni. Svojim ponavljanim delovanjem prolongirana polihemoterapija može da izazove sekundarni kancer koji se javlja posle odredjenih tretmana. Produženo prisustvo više steroidnih hormona može da izazove kanceroznu transformaciju u ciljanim organima. Na isti način zdravo tkivo biljke kultivisano in vitro steći će, u prisustvu oksina (čiji je destabilizujući potencijal utvrdjen na onkotestu) neke osobine tumorskog tkiva. Za takvo tkivo se kaže da je anergično. Jedan od pristalica holističkih načela, koja su još opisali Hipokrat i kineski lekari pre dve hiljade godina (svaki medicinski problem predstavlja osobu u nevolji i lekovi su više za čoveka nego za njegovu bolest), Gaston Nasans je konstruisao usavršeni mikroskopa, koji omogućava posmatranje živih elemenata i njihovog polimorfizma (pojavljivanje u više različitih oblika) na uveličanjima koja dostižu 30000 puta, sa rezolucijom od 150 angstrema. Pomoću tog mikroskopa uočeni su u svim biološkim tečnostima, a posebno u krvi, elementarni delići sa svojstvom kretanja elektronegativnom repulzijom, sa polimorfnom prirodom. Ja sam ove «deliće» otkrio još 1973 god. nazvao ih sorabi, a 1975 god. bio sam prisiljen, iz nepoznatih razloga, da im promenim ime, pa sam govorio o nemanodijama. Ovaj izuzetno sićušan delić čije dimenzije variraju od nekoliko angstrema do 0,1 mikrona, mogle su da se izoluju i stave u kulturu. Tada je bilo moguće posmatrati polimorfni ciklus. U tom ciklusu otkriveni su elementi koji su redovno vidjani u krvi zdravih osoba, ali i u krvi nosilaca raznih bolesti. Ciklus nemanodija, u kojem su prva tri stupnja - nemanotid, spora i dvostruka spora -savršeno normalni u zdravom organizmu, zapravo ključni za njegovo postojanje. Tokom istraživanja uočeno je da su nemanodije zapravo neuništive. Izdržale su izlaganje temperaturama ugljenisanja od dve stotine stepeni celzijusa i više. Preživeli su izlaganje nuklearnom zračenju u dozi od pedeset hiljada rema, mnogo veću nego što je dovoljno da se ubije svako živo biće. Izvadjeni iz rezidua centrifugiranja, nisu mogli da se seku ni dijamantskim nožem.
Ustanovljeno je i da kada imunski sistem čoveka ili životinje postane oslabljen ili destabilizovan,normalni trostepeni ciklus prolazi kroz još trinaest još razvijenijih stupnjeva rasta,što ukupno čini šesnaest zasebnih oblika, od kojih svaki evoluira u sledeći. Proučavanje ciklusa koji je otkriven u krvi ljudi koji pate od raznih degenerativnih bolesti - reumatoidni artritis, multipla skleroza, lupus, naročito kancer, a u novije vreme AIDS-omogućilo je povezivanje razvoja tih oblika u šesnaestostepeni patološki ciklus, vezan za sve te bolesti. Moguće je predvideti eventualni početak takvih bolesti mnogo pre pojavljivanja bilo kojih kliničkih znakova tj. moguće je predijagnostikovanje. Nemanodije se mogu smatrati za prekursore DNK tj. one na neki način daju "izgubljenu vezu" za shvatanje molekula,koji se smatra za neizostavni gradivni deo životnog procesa. Ako su nemanodije veza izmedju živog i neživog, potrebno je uspostaviti razlike izmedju njih i virusa. Da bi nastavio svoje postojanje, virusu je potrebno odgovarajuće okruženje koje ga podržava - bilo in vivo ili in vitro, dok je nemanodija sposobna da živi samostalno. To ima veze sa činjenicom da je virus partikula DNK, njen delić, dok je nemanodija "prekursor" DNK, nešto što vodi njenom stvaranju. Iz ovoga se može izvesti zaključak da je nemanodija, na neki način, konkretizacija energije. Moglo bi se reći da taj delić,"inicijalno diferenciran" ili materijalizovan u životnom procesu, poseduje genske osobine prenosive na žive organizme. U svetlu ovih opservacija, gledište da je kancer "opšte oboljenje koje se lokalizuje" dobija na značenju kada se ispita evolutivni proces bolesti. Taj proces može da se podeli na dva dela: 1.deo: Kancerizacija ili inicijacija Kada se iz bilo kog razloga, smanji koncentracija krvnih inhibitora i polimorfizam nemanodija ne zaustavlja na stadijumu dvostruke spore u organizmu u dolazi do vraćanja ćelija na jednostavniji oblik. Pojave fermentacije (povezane sa fermentima zvanim" enzimi"), koje su osnovne za pravilan život - uprošćavaju ćeliju, koja onda više ili manje gubi one funkcije koje je individualizuju i čine delom specijalizovanog organa. Pre nego što je ćelija iskoristila sav svoj kapacitet za sintezu, ona se deli i tako preuranjeno prekida ciklus svojih aktivnosti i pojačava poremećaj pri svakom deljenju. Kao odgovor ona oživljava nekadašnje osobine, koje pamti od postanka ,od kojih je najvažnija da se umnožava mnogo brže, sa posledicama koje su manifestacija njene malignosti. Taj abnormalni brojčani rast posledica je oslobadjanja od sistema kontrole koji normalno održava harmoniju tkiva.
Na ovom stadijumu kancerizacija je efikasna. Može da se nazove inicijacijom ili prekancerozom. Sada imao ubrzanu i anarhičnu multiplikaciju jedne ćelije ili više njih koja aglomeracijom svojih potomaka izaziva pojavljivanje novog "entiteta", koji se suprotstavlja organizmu koji ga je rodio. Imunski sistem onda stupa u dejstvo i aktivno se bori da eliminiše taj entitet. Ovako se svakog dana kod nas javlja mali kancer, ali ga naš imunski sistem odstranjuje. 2.deo: Kokancerizacija ili promocija Ako je imunski sistem na neki način deficijentan, a novi entitet uspeo da dostigne odredjenu veličinu, on onda postiže "kritičnu masu" ćelija u anarhičnoj proliferaciji. Taj entitet, koji je uspeo da pobegne imunskom sistemu, traži za svoj opstanak veliku količinu azota (ćelije tog entiteta čak se zovu "azotne zamke"). On onda emituje jednu supstancu koja mu omogućava da povuče iz organizma azotne derivate, što istovremeno parališe imunski sistem. Ta se supstanca se može nazvati kokancerogeni faktor K (KFK). Parališuće delovanje KFK protiv imunskog sistema javlja se samo kada se dostigne kritična masa ćelija u anarhičnoj proliferaciji. Od tog trenutka, organizam je bez odbrane protiv tog novog entiteta, koji može da se razvija kako hoće i da progresivno napada svog domaćina. Razumevanje ovog procesa omogućava da se predloži terapija za supresiju KFK. Zapravo, ako se on neutrališe, imunski sistem može ponovo da stekne svoju prvobitnu aktivnost. Biće vrlo teško srušiti teoriju da ćelije sopstvenog organizma "polude", ali naravno da će ona biti srušena. Posle toga počinje jedna potpuno nova era u medicini, jer će se otkriti ne samo ti organizmi, već i njihova uloga u stvaranju kancera, već i mehanizma nastanka mnogih autoimunih bolesti. Da bi se ovi pramikroorganizmi uništili, potrebno je naći sredstvo koje će ih sakupiti i izbaciti iz organizma. Nije moguće lako ih ubiti, jer su sposobni da naprave čvrste opne, poput hrskavice, ako se osuše postaju lakše od vazduha i on ih nosi. Postoji mogućnost da jedan organizam kada se reši ovih mikroba, posle izvesnog vremena ponovo postane njihov domaćin. Svako sredstvo koje doprinosi povećanju imuniteta je štetno za njih, jer sa poboljšanim imunitetom organizam ih odbacuje kao svako drugo strano telo. Lečenje kancera gladovanjem i dijetama, potvrdjuje ovu teoriju (vrši se odabiranje bioloških prioriteta i dogadjaju se biološke intervencije, kojima se ovi organizmi izbacuju, u slučaju da organizam ostane bez hrane. Hrana bogata proteinima bi pogodovala nekontrolisanom množenju nemanodija i razvoju kancera. Ukoliko bi veštačko sakupljanje i odgajanje ovih mikroorganizama bilo moguće, možda bi se oni mogli iskoristiti kao lek protiv njih samih, uz izvesnu preradu. Iz organizma obolelog bi mogao da se izvuče jedna takva čestica i da se ona veštački razmnoži, da se njoj interveniše npr. da se umrtvi i da se vrati u organizam, možda čak direktno u tumor i da se bori sama protiv sebe. Izuzetne rezultate u terapiji kancera dala je Todoxinova terapija, koja podrazumeva kombinaciju kapsula i emulzije. Sada je u toku i razmatranje mogućnosti primene specijalne metode filtriranja Todoxina 2 i ubrizgavanja, tako prečišćenog preparata, direktno u tkivo zahvaćeno kancerom. Brojni eksperimenti iz ove oblasti su već uradjeni na laboratorijskim životinjama, svinjama i psima. Možda bi bilo na izvestan način novo i revolucionarno, a verovatno i vrlo efikasno povesti jednu vrstu sistematične borbe, ne za uništenje, već za kontrolu i smanjenje nemanodija, u svakom organizmu naročito bolesnom. Ukoliko neka osoba oboli od kancera, njega treba tretirati na adekvatan način, a potpuno nezavisno od njega, trebalo bi se usredsrediti na: gustinu, naseljenost, aktivnost tih pramikroorganizama (mikoplazme, hlamidije, giardije lamblije, trihomonade), u tom organizmu i povesti borbu za vraćanje njihovog funkcionisanja u normalu. Ti organizmi, u organizmu domaćina čija je prirodna ravnoteža narušena, proizvode specifične viruse i toksine, koji se nagomilavaju i kao posledica toga nastaje bolest. Zvanična medicina ne napada te praklice, već organizam domaćina i najčešće ga još više onesposobljavaju da se brani. Trovanjem, sečenjem, zračenjem samo se stvara povoljna sredina za bujanje tih izuzetno adaptibilnih organizama. Jedan od najboljih načina za ciljano delovanje na nemanodije bilo bi ispiranje organizma iznutra. Ovaj sistem borbe je najbolje sprovoditi tako što bi čovek izabrao jedan dan u nedelji, tokom koga bi konzumirao isključivo mineralnu vodu i čajeve. Voda, tada, nesmetano cirkuliše kroz organizam, čisteći ga od toksina koji su proizvod mokroorganizama.
Trebalo bi svaki put promeniti vrstu čaja koji se uzima npr. jednom uzimati čaj kojim se čiste bubrezi, pa naredni put čaj za čišćenje organa za varenje, pa za pluća itd. Idealna vrednost ph krvi za razmnožavanje ovih mikroorganizama je ispod 7,2. Unošenjem namirnica koje dižu ph prema 8, može sprečiti nastanak kisele sredine, pogodne za njih. Praklice su stvorene u uslovima kada nije bilo kiseonika, Zemlja je bila bez omotača, proizašle su iz neke vrste samozačeća (preko biofotonske «igre života»), preko polimera, direktnim delovanjem UV zračenja. Danas su opet suočene sa nedostatkom vazduha (nezagadjenog), velikom količinom radioaktivnog zračenja i širenjem ozonskih rupa. U takvim, nepovoljnim uslovima, pramikrobi se bore za svoj opstanak tako što stimulišu stvaranje holesterola, praćeno kardiovaskularnim oboljenjima. Praklice se anarhično množe, kao u nekoj paničnoj borbi za preživljavanje, izlučuju svoje toksine, kojima zapušavaju krvne sudove. Često, oko sebe, stvaraju tvrde, zadebljale opne, kao kod mioma. Ove praklice su na neki način infektivne i neinfektivne. Prenose se preko organizma, one su i same organizmi (mikroorganizmi) egzistiraju u skoro svakom živom organizmu. Pojavljuju se u najrazličitijim oblicima, a njihovu dualnu prirodu (infektivne i neinfektivne) možemo objasniti činjenicom da u nekim organizmima, praklice, tokom celog njegovog životnog veka harmonično koegzistiraju sa organizmom (pojavljuju se u razumnim granicama) i organizam nikad ne oboli od kancera, kardiovaskularnih oboljenja, autoimunih oboljenja itd. Bolest dolazi sa narušavanjem ovog sklada i početkom anarhičnog množenja pramikroorganizama. Možda je malo hrabro reći da je rak samo posledica ili čak samo simptom, ali može da se kaže, bar figurativno, da kao što je glavobolja simptom mnogih bolesti, tako je i jedno neumereno i ludo množenje odredjenog broja ćelija simptom poremećaja u organizmu. Znači, ako se gleda, na primer, mehanizam javljanja tumora na biljci, može se uočiti da se on javlja ne kao bolest, već kao sticaj okolnosti i posledica. Zašto? Prvo, neophodno je da tkivo biljke bude oštećeno, drugo – mora se pojaviti odredjena bakterija (Agrobacterium tumefaciens, npr.) . Ako bakterija nije prisutna, biljka će lučiti razne materije i ozleda će zarasti. Ukoliko je prisutna samo bakterija, a nema povrede, bakterije će se pritajiti i čekati povredu, do svog konačnog kraja i može se dogoditi da nikada ne stvore tumor. S'toga se on, u ovom slučaju, može posmatrati i kao simptom postojanja jednog parazita i jednog oštećenja u biljci. Glavna teškoća ne leži u pronalaženju uzroka kancera. On ima mnoštvo raznorodnih razloga usled kojih se stvara i oni su u svakom slučaju na neki način drugačiji, pa im je pristup skoro onemogućen. Lekar može skoro slučajno (namerno preterujemo da bi pojasnili stvari) da dodje do pravog uzroka, potom, logično, i do pravog leka. U jednom slučaju, hiruški odstranjen kancer će biti definitivno izlečen, a u drugom će izazvati eksploziju metastaza. Obrazloženje za nesrećni ishod u drugom slučaju najčešće glasi: «Kasno je, ćelije raka su se već raširile po organizmu!» Ima i u tome istine, ali samo delimično. Uzrok bi, možda, trebalo tražiti ne u rasprostranjenosti ćelija kancera, koji je obuzeo krvotok, nego upravo u raširenosti nekih bakterija, virusa, pramikroba i sl. Zašto? Ove «nacionalne manjine» na odstranjivanje tumora deluju panično, budući da su ubijeni mnogi njihovi predstavnici i odgovaraju pobunom. Kada je uzrok nastanka tumora manje maligan, opasan ili da kažemo pitomiji i nepoznat celom organizmu, hiruškom intervencijom se može u potpunosti odstraniti, bez posledica. Tako se, recimo, mnogo uspešnije leče hiruškom intervencijom karcinomi ženskih polnih organa (jajnika i materice) nego nekih drugih, zato što su to na neki način autonomni organi, od njih ne zavisi egzistencija organizma.
WWW.torexin.rs
Dopuna: 30 Apr 2006 3:16
Japanska firma je identifikovala potencijalne gene-ubice malignih celija
Tokyo (Reuters) - Japanski istrazivacki tim, koji je desifrovao misji genom, identifikovao je hiljade novih gena koji bi se mogli upotrebiti u borbi protiv raka i ostalih bolesti.
RIKEN, istrazivacka firma, delom osnovana od strane japanske vlade, objavila je oko 12400 misjih gena, neotkrivenih do sad, ukljucujuci oko 8400 koji do sada nisu bili identifikovani na bilo kom sisaru.
"Medju ovim genima se nalaze i oni koji bi mogli biti odgovorni za rast ili suzbijanje raka, kao i ostalih oboljenja," tvrdi Dr. Yoshihide Hayashizaki, koji upravlja RIKEN-ovim projektom. Procenjeno je da je humani genom 85% do 90% identican misjem genomu.
Objasnjavajuci da je on sa svojim timom analizirao misju komplementarnu DNK, Dr. Hayashizaki dodaje da je ono sto izdvaja njegov projekat od ostalih to sto ce njegova dostignuca omoguciti naucnicima da sintetisu proteine.
"Mozete stvoriti protein direktno iz informacije zahvaljujuci nasem istrazivanju zasnovanom na cDNA (komplementarnoj DNK). Ovo je od presudnog znacaja jer vecina lekova deluje na nivou specificnih proteina," zakljucuje Dr. Hayashizaki.
RIKEN je sastavio bazu podataka sa cDNA i objavice je javnosti putem Interneta, isticu zvanicnici kompanije. Kompanija planira da proda aktuelne cDNA klonove kako u naucne tako i u komercijalne svrhe.
A.Z.
http://www.doktor.rs/view.php?IDteksta=11
|
